Најизазивнији позив у историји људскога рода јесте позив који је Господ Исус Христос упутио рибарима, будућим апостолима, рекавши „Хајдете за мном”. То нису били никакви господари, никакви мудраци, богаташи, силници овога света, већ обични, прости, вредни и благочестиви рибари. Међутим, били су достојни да чују речи самог Бога. Притом, они нису знали још увек о коме се ради али њихова срца су заиграла. Свакако да су имали избор пред собом: „Да ли оставити мир који имамо, напустити наше занимање, наше породице и кренути са једним чудесним страницем у једну свету авантуру или не?“
Њихова срца су одговорила позитивно на тај позив и они постају пријатељи Господњи. Његови верни ученици и бивају они кроз које је Господ уловио читав свет, претходно им обећавши да ће их учинити ловцима људи – људских душа. Они ће бити на 12 престола окружујући Господа, када Он дође у дан Страшнога Суда да суди целоме свету. Обични рибари који су на један једноставан позив одговорили ДА Господу или како бисмо рекли речима Цркве, који су одговорили АМИН на позив Господњи.
Господ нас призива и тај позив није уопштен и статичан, у маниру – сад смо хришћани и то је то.
Готово свакодневно у животу дешавају се конкретне прилике и случајеви када Господ нешто очекује од нас и када смо и ми потребни Њему. Најчешће када упаднемо у некакав проблем ми зовемо и тражимо Господа и призивамо Га. Али знајте да је много већи догађај кад се Господ на неки начин обрати нама, јер Господ је жива личност и у односу са Њим је дијалог увек у питању.
Тако да Господ сваког од нас призива на један јединствен и посебан начин. То је тај исти позив када је Господ узвикнуо нашем праоцу Адаму: „Адаме где си?“ након што је он начинио грех и окренуо се од лица Божијег. Господ који све зна, који све види, пита га: ”где си?”. Упућује му дакле један позив да се врати у наручје Очево.
То је исти онај позив којег сваке недеље чујемо из олтара наших светих цркава, храмова и манастира, када устима свештенослужитеља чујемо речи „Са страхом, вером и љубављу приступите!“
Господ тражи нас, жели нас, да буде у заједници са нама. А ми често имамо разноразна оправдања па се правдамо како имамо да намиримо стоку, да завршимо неке послове, како имамо проблеме, бриге итд. Тако ми не одговарамо на тај позив, на те прилике и сваки пут када се не одазовемо, једна прилика да сусретнемо Живога Бога, изгубљена је за нас.
Али хвала Господу, Бог је милосрдан и Бог прима покајање и наставља да нас стално себи призива. Призива нас кроз лик нашег ближњега, наше браће и сестара, наших пријатеља, наших непријатеља, свих људи које сусрећемо, али особито кроз оне који су потребити, који су тужни, који су ожалошћени.
Када нам се они обрате а ми у срцима нашим помислимо „Јао, па и ја имам довољно својих проблема, куд ће овај човек да ме натовари сад и са својим проблемима!“ Али позив тог човека за помоћ јесте исти тај позив Божији да прихватимо Господа и да пођемо за Њим и да будемо Његови ученици.
Поука овог Јеванђеља јесте да се отрезнимо у том смислу и схватимо да је у животу Цркве врло важна наша одлука и наша слобода. Не може се бити хришћанин по подразумевању – хришћанин се изнова и изнова постаје! Сваки дан ми, иако смо крштени пре много година, ми сваки дан изнова постајемо хришћани или се опет одричемо Христа, прихватајући или одбијајући те тајне Божије позиве. А наше је да, у молитвеном расположењу и у расуђивању и у животу Цркве, препознајемо те моменте и да схватимо да смо призвани да одговоримо са љубављу и са поверењем и да нашу слободу препустимо Господу.
Постоји и она друга могућност – да кажемо „Боже ниси ми сада потребан“. А то се често дешава када чинимо некакав грех, када радимо нешто што није по савести и по мери овог нашег призвања. Ми се тада склањамо од лица Божијег и на неки начин говоримо „Боже сад ми ниси потребан, пусти ме сад да радим своја посла, кад ми будеш потребан сетићу те се“.
Свакако, ми смо људи грешни, често падамо, боримо се, устајемо, али исто тако да знамо да смо одговорни за оно како поступамо и да смо одговорни за слободу која нам је дата. А слобода је највећи дар Божји, зато хвала Господу што нам се не намеће него што поштује нашу слободу и што жели да Га у смирењу, у љубави, сами прихватимо и да сами кажемо, речима Цркве, АМИН Господу, и да уђемо у Тајну заједнице са Њим.
