Данас славимо празник када је првосвештеник Пречисту Богородицу, још као малу девојчицу, увео у најсветији део храма.
За тадашњи јеврејски поредак богослужења и оно што им је оставио Бог сам преко Мојсија и пророка – како да се уреди Храм, како да се служи Богу – у ту Светињу над Светињама (где се налазио Ковчег Завета у коме су се налазиле таблице које је Бог дао Мојсију са Десет Божијих заповести), у тај део храма, само једном годишње улазио је искључиво тај један једини човек – Првосвештеник.
То је била велика светиња. То је Бог тако установио – такво богослужење и преко пророка одабраних открио изабраноме народу израиљском, који је био народ који је треблао да у својој заједници прими и Сина Божијег, Месију, као Спаситеља – не би ли се знаци тог догађаја јасније видели и њима препознала пророштва.
На запрепашћење свих а очигледно под дејством Духа Божијег, Првосвештеник уводи једну девојчицу, што је било апсолутно несхватљиво и апсолутна саблазан за сав народ, за читаву веру јудејску. Ипак, он то чини.
Међутим Бог то није дозволио да би се њихово богослужење, њихов храм оскрнавио уласком једне девојке, то јест, девојчице. Већ то чини управо најављујући нам тим догађајем нешто ново, превазилазећи и померајући наш однос са Богом на један виши ступањ.
Бог се у овој историји рода људскога постепено открива и постепено јавља, најављујући онај коначни циљ због којег нас је и створио, а то је вечна заједница са Њим и вечни живот и обожење сваког од нас.
Бог делује полако у историји и очекује нашу сарадњу и не жели насилно да нас учини светима, већ жели да и ми сарађујемо. Тако и овај моменат јесте заправо био богослужбени моменат који најављује да се више нећемо само клањати апстрактном Божанству, да неће више само тај свети део храма Божијег бити место присуства Бога, него квалитет односа Бога и човека напредује на тај начин што сада та девојчица, Марија Богородица, она бива храм и њена утроба бива храм, која ће на један телесан начин носити самога Сина Божијег. Дакле она у утробу своју прима Сина Божијег и зато кад гледамо иконе Христа и Богородице, Христос има испод једну црвену хаљину а преко ње плаву, што значи да је Он унутра Бог, да је својим пореклом по природи Бог али обукао се у људску природу нашега спасења а Богородица иде супротно: она је унутра оденута плавом хаљином. Плава боја која означава људску природу а споља, преко ње, иде огртач црвени, који означава да се она као људско биће обукла у божанство. Обукла се на тај начин што је примила Духом Светим да буде мајка Сина Божијега, да се преко ње Оваплоти Бог. Да се Син Божији сједини са нама на тај начин како бисмо ми кроз заједницу са Њим превазишли грех, смртност, палост, и како би се и ми обожили. Што би рекао свети Атанасије Велики: ”Бог се очовечио не би ли се човек обожио”.
Тако и ово наше сад богослужење које је један виши ступањ богослужења у односу на то јеврејско богослужење Старог завета, зато што се ми сада сједињујемо са Господом кроз Свету тајну причешћа. Примамо самога Господа Исуса Христа у себе и кроз Њега сједињујемо се и са Његовом Пресветом мајком и са свима светима и сами међусобно.
Зато је и наша дужност и не само дужност него то је наше назначење, да као једно Тело, као један организам оних који се сједињују са Богом Христом, и који верују у Њега, битно нам је да имамо међусобно љубав и да смо повезани јер то је управо тај моменат причешћивања. А то значи да ми примивши од једне Чаше Свету тајну причешћа Телом и Крвљу Христовом, остајемо многи али се опет сједињујемо и постајемо један јединствени организам. То је једна велика тајна домостроја Божјег спасења која нам се открива и зато смо ми људи створени. Не да будемо индивидуални, себични, појединачни, за другог затворени, отуђени, неприступачни, самозадовољни…
Него је човек створен да буде по лику Бога свога, Творца, Свете Тројице. Значи да буде у заједници и да живи као биће заједнице које своју личност остварује кроз љубав према другима. Тако и ми који се причешћујемо, оно што Бог од нас тражи то је управо најважнија припрема наша за Свето причешће, јесте да љубимо једни друге, да чинимо оно што је Богоугодно. Да деламо и творимо ту љубав коју је и Господ са нама творио.
То значи да смо спремни да опростимо и да се жртвујемо и да помогнемо једни другима и да не будемо себични него да увек ставимо другога испред нас. На тај начин заиста сведочимо да то причешће јесте суштински елеменат наших живота. Дакле да остварујемо заједницу са Господом, да желимо и да живимо то а Он, благодаћу Духа Светога нас као своје прима у заједницу са Собом и кроз Себе са Богом Оцем и све нас на тај начин освећује.
Али као што је богослужење Старог завета превазиђено овим новим богослужењем, Светом Литургијом, коју је установио Исус Христос, тако и ова Света Литургија, у којој ми заиста примамо Сина Божијег и дар Духа Светога, јесте реалност у којој је још увек као у једном огледалу и загонеци, као што каже апостол Павле.
Доћи ће дан када ће Христос поново доћи у сили и слави са својом Божанском природом међу нас и када ће то сједињавање наше са Њим бити уздигнуто на виши степен и неће више бити преко хлеба и вина као симбола и као неког мистичног али реалног присуства Његовог, већ на један квалитетнији начин. Дакле видећемо Бога лицем к лицу и наше причешће са Њим тада и наша заједница са Њим тада биће трајна и у њој неће више бити греха, смрти и пролазности и тада ћемо обитавати у вечној радости са самим Богом за шта смо и створени.
Зато нека је хвала Пресветој Богородици јер њена величина не састоји се само у њеној чистоти и њеној племенитој души. Она је постала виша од херувима и часнија од серафима и после је узнета до самога Бога као једино биће нашега рода, али зато што је освећена Божанском природом Христовом а не зато што је сама успела себе да уздигне на тај ниво.
Без обзира на све то ми њој захваљујемо зато што је Бог њу изабрао управо зато што је она била таква каква јесте. Зато што је била чиста, племенита и зато што је била највећи изданак људског рода који је човечанство икада дало. И колико год да има зла у нашој људској раси и ове тешке ситуације које се понављају стално у историји човечанства и шта нас је све задесило и какве муке смо прошли, и колико год човек да се разочара и да каже шта је човек који убија, који ратује, који је спреман да произведе логоре смрти и средства масовног уништења, ипак када погледамо на лик Пресвете Богородице можемо да кажемо да није људски род пропао. Јер је тај исти људски род дао Пресвету Богородицу.
Зато нека је хвала њој. Данас је посебан дан кад треба да благодаримо њој и да се молимо њој јер она је наша највећа заступница и прва пред Богом која за нас, да кажем савременим речником, ургира пред Богом самим.
