Један Свети отац из првих векова хришћанства, написао је једну посланицу где каже који се богаташ може спасити. У јеванђељима често чујемо где Господ говори као је тешко богатима наследити Царство Небеско и онда је неко, из можда погрешног разумевања, поставио питање да ли се богати уопште може спасити? Наравно да може, јер богатство само по себи није ни добро, ни лоше. Зависи како управљамо њиме, као и све у животу. Све што нам је Господ дао, дао нам је на старање да ми будемо у правом смислу речи домаћини ове творевине и дарова и талената Божијих, који су нам даровани, али за све носимо одговорност и све можемо да употребимо на корист ближњима и изграђивању Цркве, а можемо да искористимо и себи на зло. Тако да у овом случају, богатство треба пре свега, схватити у контексту овог Јеванђеља које говори о томе: да смо везани за нешто, да имамо неке своје моћи, своје богатство, неко своје поуздање, то јест да се надамо у себе, у оно што поседујемо, а не у Живога Бога.
И заиста потресно је ово Јеванђеље, млад човек поставља питање одмах, директно, што је одлика младих људи, неће са Господом да расправља о неким словима закона, већ директно пита шта је њему потребно да уради да задобије Живот вечни. Ово питање – Како задобити живот вечни – је питање сваког времена и сваког човека. Оно је суштинско питање и разлог доласка Сина Божијег на свет, јер смисао нашега живота је да живимо вечно, не да умремо. Смрт је, као што знамо, највећи проблем човечанства и њу је, Господ, Васкрсењем својим, победио. И њега, тог младића, нада у вечни живот и Господа Бога, дирнула се његовога срца и он искрено наступа и поставља то питање и видећи како Господ говори и набраја неке од заповести које човек треба да испуњава да би могао да има заједницу са Господом и заједницу са другим људима, да би могао да се спасе.
Младић говори да је све то још од младости своје испуњавао. Међутим, Христос му на то још и ово рече:
Једно ти недостаје ако желиш савршен да будеш: продај све што имаш и раздели сиромасима и хајде за мном.
Те речи су наменски биле упућене баш том младићу, очигледно, јер Господ је ретко говорио о уопштеним неким нормама већ се обраћао конкретним људима и за сваког човека имао посебан одговор, посебну реч. И као што се предпоставило, тај младић је био разочаран и тужан, јер иако је у себи имао жарку жељу за Господом, да му служи и да му се потпуно посвети, дирнула га је та нада и очекивање, имао је тај трепет ка Вечном животу, међутим, одмах је наступио проблем, јер је требало одрећи се великога богатства. И не мора то увек да буде новац, имање. У нашим животима можемо да препознамо увек нешто за шта смо везани и што нам је јако драго, и што не мора да буде с почетка ни зло, не мора да буде нешто негативно, али када се стави на кантар, па са једне стране Господ, с друге стране, та наша страст, нека наша љубав према нечему, неко наше богатство било које врсте, када нас живот и постојање у Богу и Цркви доведе у ситуацију да треба да се одрекнемо нечега зарад Бога, тада наступа проблем и ми крећемо да се двоумимо. То дели нас људе на две стране: опредељујемо се у том случају или за Господа или се уздамо у наше моћи и наше силе, наше страсти које нас везују.
Зато наша Црква, а сад се налазимо у посту и пост је као један начин живљења, уопште подвижништво, препоручује то, не да би нас мучила или да би Господ нас нешто малтретирао и терао или да бисмо тиме ми нешто заслужили. Не, него нас управо тера да успоставимо прави однос са стварима, да имамо меру. Да схватимо да не зависимо ни од хране, ни од блага и богатстава, да не зависимо ни од неке наше снаге или неке наше силе, нити да се поуздамо у наше здравље ако смо здрави, нити у наше неке везе, у нашу власт или у било какву врсту наше моћи. Да неки наши погрешни односи са људима, наше страсти, наши грехови, наша зла која имамо у себи, да ништа од тога не води у спасење и живот вечни само по себи. И зато се ми подвизавамо у Цркви, постимо, показујући управо то, да не живимо само о хлебу, већ живимо о Речи Божијој, дајемо милостињу, то је управо то у контексту овог Јеванђеља: пример како владати богатством ако нас је Бог даровао да га имамо. Не сме никада да се богатство испрепречи између нас и нашег ближњега, а то се често дешава. Све нам је лако учинити, као и овомј младићу, који је набројао пет, шест заповести које је испуњавао од маладости своје без проблема. И ми ћемо у неком случају да кажемо како нема проблема, како постимо сваки пост, среду и петак и све велике постове. Неком је лако да се моли, неком је лакше ако има пуно новца, на пример, да га подели и помогне другима. Али не треба тиме да се гордимо! Постоји нешто што нам је и тешко, управо нека наша главна страст, тако да не будемо сујетни, горди, да осуђујемо друге напр. – сад ја могу да постим, други не може, ја могу да урадим ово, други не може… Јер кад би испитали наша срца видели бисмо да он има неку другу врлину која је већа од наше.
Управо на то нас Господ позива – да се везујемо за Њега, да схватимо да је у животу све пролазно и да нас једино Господ може спасити. Да све што имамо, сваки наш дар, сваки благослов Божији да покушамо да поделимо са ближњима, да не правимо препреке, да не правимо зидове већ мостове једни према другима. Да пре свега опростимо једни другима, то је највећи мост и та осуда коју имамо, када сматрамо да смо ми нешто велики и да смо силни и праведни пред Господом, и када друге одвајамо од нас, ми на тај начин одвајамо Бога од нас. Треба да отворимо своја срца, да признамо своју слабост, јер смрт нас све чека пре или касније, да покушамо да изградимо што више односа са људима… А то ће захтевати од нас управо одрицање. Некад ће то бити одрицање од богатства, некад одрицање од угодности, некад одрицање од страсти, али Господ ће нас у животу често стављати у такву прилику и ситуацију да морамо просто да се опредељујемо.
Нека би нам дао увек снаге и моћи да изабирамо Господа, по мери која је нама могућа. Не морамо одмах, као што је Господ препоручио младићу, јер нисмо можда толико снажни да се одрекнемо свега и да продамо све и кренемо за Њим. То Господ неке људе позове на то. За то служимо ми монаси или неки други људи који су се определили да се само моле Богу. Али ајде да не клонемо, него да поставимо један добар почетак, да мало по мало ослобађамо срце својих страсти од наших грехова, да љубимо Господа и да се изнова, сваким даном, опредељујемо за Њега. Свој живот да усмеравамо ка Господу и да крунишемо то управо као један недељни живот, као једну борбу са страстима, да сваки дан покушамо да је проживимо по хришћанским начелима и правилима, да се повезујемо, да творимо љубав, да кад паднемо да будемо спремни да опростимо и себи, ал да опростимо и другима, да тражимо опроштај, да се измиримо са Богом и да дођемо у Свету Цркву да би се сјединили са Господом који је једини лекар, једини исцелитељ, једина нада, једино богатство. Једино непролазно богатство и највеће богатство.
