Св. апостол Павле нам је у 13. глави Прве посланице Коринћанима оставио „химну љубави“, која нам открива многе тајне љубави. Удубимо се у ту химну љубави пажљивије.
Љубав дуго трпи и милосрдна је. Онај који воли је великодушан. Он лако подноси увреду, ожалошћење, подсмех, чак и незахвалност ближњих. Уз то, онај који воли свагда тежи да чини добро и да помаже другима, али тако да да се то не примети.
Љубав не завиди. Онај који воли не зна за завист. Туђа радост га не ожалошћује.
Љубав се не узноси. У ономе који воли нема надмености ни хвалисања. Он није груб и није охол. Одликује се тихом и смиреном нарави.
Љубав се не горди. Онај који воли није плаховит нити дрзак и, што је важније од свега, никада не понижава другога човека.
Љубав не чини што не пристоји. Онај који воли понаша се како доликује и зато никада никога не саблажњава. Напротив, љубав је пуна благородности и достојанства.
Љубав не тражи своје. Онај који воли не тежи томе да испуњава своје егоистичке жеље и прохтеве. Он пренебрегава своје интересе ради других људи, чак и ако они то уопште не цене. Љубав свагда претпоставља жеље других својим жељама, он се саможртвује и не жали се због тога.
Без обзира на то што је ово својство (нетражење свога) веома тешко стећи, Оци говоре да је оно драгоценије од било чега другог: то својство управо јесте пројава Божанског сијања љубави и њеног небеског порекла.
Љубав се не раздражује. Онај који воли се не љути, не ропће, не свађа се због повређеног себељубља, не гневи се на ближње.
Најважније својство љубави је кротост и зато она не мисли зло, никоме не жели ништа рђаво, ни сроднику, ни пријатељу, ни непријатељу ни непознатом човеку. У ономе који воли нема подозривости нити сумњичавости.
Љубав се не радује неправди. Онај који воли не само да се не радује када оптужују невинога, већ он не може да трпи ни када неправда односи превагу у друштву, у његовој професији или у политичком животу земље. Још је мање љубав спремна да трпи „право“ јачега, умножавање разврата или хуљење на истину јеванђелскога учења Исуса Христа.
Напротив, онај који воли радује се када види да побеђује истина: љубав се радује истини. А шта је истина? Истина је Личност, Христос. Он сам је то објавио: Ја сам Истина (ји. 14,6).
Али, љубав се не зауставља на томе. Она све сноси. Онај који воли трпи и налази оправдање за сваку људску слабост и сваку грешку других, зато што не жели да понижава другога човека.
Љубав све верује, свему се нада, све трпи. Онај који воли има поверења у ближњега, нада се да ће он постати бољи, да ће исправити своје грешке, да ће устати из пада и свог огреховљеног стања. Зато љубав чини човека трпељивим, учи га да подноси искушења која долазе од људи који су око њега, и то не само од њихових немоћи, већ и од њиховог отворено непријатељског односа.
Све то овенчава најважније својство љубави: љубав никада не престаје. Љубав нема краја. Она је вечна и непроменљива, зато и источник – наш Спаситељ, Богочовек Исус Христос, Који је рекао: Као што сам Ја заволео вас тако и ви волите једни друге (Јн. 13, 34), то јест – „Моја љубав према вама је савршена, нека би таква била и ваша међусобна љубав!“ Нема веће љубави од ове него жртвовати се за другога човека (ср. Јн. 15, 13), Зато љубав Господња почиње од смирења, од Витлејемских јасли, и завршава се бескрајном пунотом крсне Жртве на Голготи.
Отворимо наша срца, будимо великодушни према свакоме човеку, ма какав он био. Љубав према Богу почиње од љубави према ближњем. Ако не можемо да истрпимо ближњега, не можемо ни Бога истински волети.
Из књиге: За свет који нестаје три сузе покајања и наде
