Прошле недеље смо чули за сусрет између Христа и особе чија је патња била дубока.
Човек познат као Гадаренски демон био је застрашујући призор.
Живео је међу гробовима, мучио се, сам и вапио дан и ноћ.
И сам себи је наносио повреде.
Не могу замислити живот усамљенији и изолованији од овог.
Међутим, ова особа је имала причу. Имао је име и родитеље. На жалост, у неком тренутку нешто је пошло наопако. Догодила се промена путање у његовом животу која га је довела до живота у изолацији и патњи. Имао је другачију причу од ове у којој је живео у гробницама.
Христос је знао причу овог човека.
Често видимо да се то показује у сусретима између Исуса и других у јеванђеоским извештајима. Када бисмо само одвојили мало времена да размислимо о животној причи изазовних душа са којима се сусрећемо, могли бисмо боље да опонашамо Христа на много начина.
Било би добро да одговоримо на причу неке особе, а не на њено понашање у било ком тренутку. Када реагујемо на нечију животну причу, а не само на њено или његово проблематично понашање, можемо помоћи да променимо путању њиховог живота на позитиван начин. На тај начин им дајемо животно искуство које можда нису имали.
Међутим, када реагујемо на понашање превише оштро и на начин на који то многи други раде, ми једноставно доприносимо испуњавању пророчанства.
Изазовна душа учи „ово је оно што радим, чиним да се људи овако осећају и то сам ја“. То не значи да не можемо поставити границе или се узнемирити; то једноставно значи да се потрудимо са више уздржаности, стрпљења и саосећања.
Када узмемо у обзир нечију животну причу и дозволимо да то буде извор милосрђа, можемо им дати одговор који би могао бити другачији од онога на који су навикли. Управо ово саосећање могло би им помоћи да превазиђу своја тешка времена и понашања.
Исус је то тако често чинио са душама које је сретао. Често не схватамо ефекат таласа које наше понашање има према другима. Погледајмо нешто уобичајено као што је вожња. Журимо, а особа испред нас вози на начин који није идеалан.
Постајемо нестрпљиви и чак јој се мало превише приближавамо. Фокусирамо се само на тренутак и пропуштамо ширу слику. Не схватамо да и сама та особа доживљава неки облик стреса због наше сопствене нестрпљивости и агресивности. Такође бисмо могли ненамерно допринети томе да неко више не жели да вози, посебно ако је особа претрпела здравствени инцидент, имала је оштећење вида или рефлекса због старости или се опоравља од нечег другог.
Међутим, када зауставимо своје нестрпљење и иритацију и размислимо о потенцијалној причи те особе, одједном можемо да јој приступимо са стрпљењем, уздржаношћу и милошћу који нам обично нису својствени.
Тиме доприносимо да неко други има позитивно искуство, које му помаже да се излечи и расте. Возачки пример је мали, али је уобичајен. Наведено можемо применити на све животне ситуације. Имамо и причу.
Бог зна ту причу, баш као што је знао и ону гадаренског демона.
Он може доћи до нас у нашим најмрачнијим и најусамљенијим тренуцима.
Наша болна искуства и касније борбе често могу довести до тога да се осећамо усамљено и одвојено од остатка човечанства.
Често када се заиста боримо, било превише оштро или предуго, можемо почети да губимо наду да нас је Бог свестан или да ће нам помоћи.
Често престајемо да тражимо помоћ.
Ово је тренутак када наш молитвени живот има тенденцију да нестане.
Верујемо да смо ван Божјег досега, као неко ко је отишао предалеко у море ван домашаја спасилаца или га предуго нема и потрага је прекинута.
Међутим, за разлику од обалске страже, Бог нас може пронаћи где год да се налазимо и без обзира колико дуго се боримо. Заиста, често примећујемо да је проналазак некога у океану као проналажење игле у пласту сена. Могли бисмо се чак запитати да ли смо то ми за Бога, игла у пласту сена.
Међутим, као што је К.С. Луис написао: „Бог има бесконачну пажњу за сваког од нас. Сами сте са њим као да сте једино биће које је Он икада створио.”
Тако је било и са гадаренским демоном.
Бог га је познавао.
Знао је његову причу и стигао до њега у гробницама иако је он био под утицајем друге силе.
Не постоји место где можемо бити и где нас Бог не може наћи.
Попут човека који пати у гробницама, наше време спасавања може доћи у време када га најмање очекујемо.
Посете Божје благодати могу доћи када то најмање очекујемо.
Дакле, немојмо клонути духом, наставимо да се молимо, да се исцељујемо и чекамо Бога.
Он ће доћи.
Свештеник Џошуа Мекоул
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/ahealingdrivenlife/2022/10/finding-us-in-our-darkest-places/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 04.11.2022.
