Пронађен тестамент Александра Великог

Да ли су последња воља и тестамент Александра Великог најзад откривени после више од 2.000 година? Лондонски стручњак тврди да их је нашао у древном тексту који нам је вековима био пред очима, али је све до сада сматран раним делом фикције.

Александар Велики је један од најуспешнијих освајача у историји. Непоражен у борбама, створио је огромно царство које се протезало од Македоније до Персије, Египта, па чак и делова Индије и све то до 32. године живота, када је умро.

Преживело је само пет сведочанстава о његовој смрти у Вавилону 323. године пре нове ере. Ниједно није написао очевидац и сва су мање или више супротстављена. Према једном, Александар је умро остављајући краљевство “најјачем” или “највреднијем” од својих генерала. Према другом, умро је без речи и у коми, без икаквих планова о наследнику.

Због ових сведочанстава историчари су игнорисали тестамент који је наведен у последњим странама “Александриде”.

Докази о његовој последњој вољи нађени су у древном рукопису познатом као “Александрида”, или “Роман о Александру”, која описује Александрова легендарна освајања. Највероватније сакупљене током 100 година након Александрове смрти, приче садрже непроцењиве историјске фрагменте о Александровим освајачким походима у Персијском царству.

Дуго одбацивани тестамент открива Александрове планове за будућност грчко-персијске империје, којом је владао, где је желео да буде сахрањен и ко треба да наследи његово богатство и моћ.

Историчари су дуго веровали да је последње поглавље Александриде политички памфлет који садржи Александрову последњу вољу, али су све до сада сматрали да је измишљен.

Свеобухватна студија стручњака Дејвида Гранта, међутим, наводи на закључак да је тестамент заснован на оригиналном тексту, али да је измењен из политичких разлога.

У књизи “Потрага за изгубљеним тестаментом Александра Великог” Грант износи уверење да су најмоћнији Алескандрови генерали сакрили оригинални тестамент, зато што је за наследнике одредио свог нерођеног сина Александра IV, који је био полу-Азијац, и старијег сина Херакла.

Они нису хтели да се помире с тим да власт припадне полутанима, већ су се међусобно борили за власт током грађанског рата познатог као “Ратови за наследство”.

После Александрове смрти, уверен је Грант, оригинални тестамент је у тајности измењен и по налогу једног генерала дељен у облику летака, као “доказ” да је он легитимни наследник.

Уколико је Грант у праву, то би значило поништење 2.000 година академских студија о овој теми.

“Пропаганда и политички призвук памфлета баца озбиљну сумњу на аутентичност тестамента, који је у неком тренутку ушао у књигу прича које познајемо као “Роман о Александру Великом”, каже он, додајући да је тестамент после тога био осуђен да постане бајка.

“Међутим, моја истраживања ме наводе на запањујући закључак да је, мада је измењен, заснован на оригиналном тестаменту Александра Великог.”

Сакривање тестамента, као и тврдње да Александар на самрти није давао никаква упутства, или да је охрабрио генерале да се боре за власт над империјом тако што је на питање коме ће оставити царство изговорио чувене речи: “Најјачем!” дали су легитимитет њиховим поступцима, насиљу и савезима у годинама после његове смрти.”

“Јасно је да је тестамент објавио један од генерала, који је желео да стекне подршку својих супарника. Међутим, многи превиђају једноставну логику: објављивање лажног тестамента било би опасно по оног ко га је пустио у промет, нарочито за генерала са високим чином. Само би позивањем на стварну последњу жељу Александра Великог аутор памфлета могао да рачуна на стицање моћи”, сматра Грант.

Јерменски рукопис Александриде из 14. века (фото: Wikimedia)

Тестамент Александра Великог и Срби

Насупрот овој вести која је уздрмала свет могућношћу мењања неких историјских чињеница постоје извори који бацају сасвим другачије светло на тестамент. Један од тих извора је књига Петера Реваја (Péter Révai) и Ференца Надасдија (Ferenc Nádasdy) из 1654. године „De monarchia et sacra corona regni Hungariae centuriae septem“, Götz, 1654, која се налази у Баварској државној библиотеци.

Представљамо навод из те књиге у латинском оригиналу и преводима на немачки и српски језик: