Чујем да ми распродајеш дедовину,
И оно парче земље костима омеђену,
Цркву и црквену имовину,
И бунар и воду расхлађену.
И житна поља, што ме хлебом хране,
Планину, реку, стадо и опанке,
Иконе што ме од зла бране,
И сунцем окупане пропланке.
Чујем да ми продајеш светиње,
Метохијска брда и косовску равницу,
Пећки трон, Зочиште, Дечане,
Љевишку, Архангеле, Грачаницу…
Причају да си тапију оверио,
На колевку српске постојбине,
Да си ми децу убицама поверио
Да о њима убица брине.
И све баш као да је твоје,
Као коцкар кад губи очевину,
Поклањаш моје,
Мој праг и моју дедовину.
Кажу имаш план,
Да планове у белом свету кројиш,
Чујем да ми продајеш Газиместан,
Да се Лазареве клетве не бојиш.
Тражиш да пристанем и предам тапију,
Да благогословим што си наумио,
Да спасим тебе и твоју братију,
Од оних којима си моје понудио.
Не дам!!! Не дам!!! Не дам!
Нека ме убију и кости посаде,
Крај огњишта, где ми се прадеда родио,
Они којима продајеш моје ливаде,
И они са којима си продају водио,
Нек’ зна српство да је српкиња родила плод
Који је продао српски род.
Звонко Михаиловић
