У Московској богословији се седамдесетих година догодио необичан догађај.
На пријемном испиту један младић није одговорио ни на једно питање.
Није знао чак ни „Оче наш“. Није имао никакву представу о „Симболу вере“, а Литургија и богослужења га се, очигледно, нису тицала.
Испитивач га је на крају упитао:
– Добро, знаш ли ишта барем?
А као одговор овај младић поче напамет да произноси одломак из Јеванђеља по Јовану, одломак без сижејног увода и без краја…
-Шта је то? – упита га професор.
– Не знам. Просто сам стајао на станици а аутобуса није дуго било. И ветар наједном до мојих ногу донесе лист папира. Подигао сам га и тамо је било написано ово што сад говорим. И док сам га читао, у срцу сам схватио да је све ово, истина.
Његов одговор је био прихваћен као довољан.
Са руског превео – отац Дејан Ђуричић
