У центру данашњег места Демре, неколико метара испод нивоа садашњег тла налазе се остаци цркве из ВИ века наше ере – Цркве Светог Николе
На југу најлепшег дела обале Турске – Ликијског полуострва, седамдесет километара југозападно од туристичких места на великој плажи – Олимпос и Чирали, налази се Демре (Kале). Место које је у античком периоду носило назив Мира (Мyра, од грчког назива мирисне смоле – смирне), ни по чему се не разликује од остатка овог дела обале осим по два значајна археолошка открића која данас посећује велики број страних туриста. Једно од њих су остаци античких, ликијских гробница уклесаних у стени, док је друго везано за живот једног од најомиљенијих хришћанских светаца.
У центру садашњег места Демре, неколико метара испод нивоа садашњег тла налазе се остаци цркве из ВИ века наше ере – Цркве Светог Николе (Аyа Никола Kилисеси или Ноел Баба Kилисеси). На овом месту, у ИВ веку сахрањен је некадашњи епископ Мире – Никола, касније проглашен свецем. Осим фресака које су делимично реновиране и каменог олтара на четири стуба, најзначајнији део цркве је место где се налази прилично оштећен, мермерни саркофаг за који се тврди да је у њему био сахрањен прави Свети Никола.

 

crkva-svetog-nikole

crkva-svetog-nikole_3

 

crkva-svetog-nikole_1

Иако је једини познат податак о њему да је рођен око 300. године, а умро око 50 година касније, у вези његовог живота испредене су многе легенде. Према списима из X века, Никола је наводно био дете имућних родитеља и у младости путовао Светом земљом (Палестина / Израел). Kасније је прихватио хришћанство и због тога био мучен, све док за време цара Kонстантина Великог хришћанство није изједначено са религијом обожавања античких, паганских богова.

Многе легенде приповедају о томе да је Никола помагао младима, незаштићенима и сиромашнима. Једна од популарнијих је она у којој се помињу три сестре – ћерке сиромашног трговца који није имао довољно новца за њихов мираз за удају, па су биле приморане да се баве незаконитим пословима. Легенда каже како их је сазнавши од анђела за њих, Никола спасао грешног живота бацивши им (према једној верзији) кроз димњак куће, три вреће злата.

 

НАKОН СМРТИ, НИKОЛА ЈЕ САХРАЊЕН У МИРИ НА МЕСТУ ГДЕ ЈЕ ДВА ВЕKА KАСНИЈЕ ЗАПОЧЕТА ГРАДЊА ЦРKВЕ. ПРОГЛАШЕН ЈЕ СВЕЦЕМ И ПОСТАО СВЕТИ НИKОЛА – ЗАШТИТНИK ДЕЦЕ, ПУТНИKА И МОРНАРА, ТЕ СУ МНОГИ ХОДОЧАСНИЦИ И ПУТНИЦИ ПОЧЕЛИ ДА ПОСЕЋУЈУ ЊЕГОВ ГРОБ.

Да ли је ова прича једним делом помогла и да много векова касније у Сједињеним Америчким Државама, путем реклама кока-коле из 1920-тих и 1930-тих Свети Никола постане популарни Деда Мраз (Санта Цлаус, скраћено од Саинт Ницхолас), није познато. Тек, прича о деки са белом брадом – чији је аутор стрип цртач Томас Наст, који доноси поклоне деци и тајно их убацује кроз димњак, уместо 6. тј. 19. децембра (Дан Светог Николе по Грегоријанском тј. Јулијанском календару) повезана је са неолико дана каснијим датумом везаним за Божић (по новом календару). Тако је Свети Никола – на енглеском Саинт Ницхолас, скраћено постао Санта Цлаус, Божић Бата, тј. Деда Мраз, а с обзиром да „стиже“ током зимског периода, Западњаци су његово пребивалиште из Мале Азије (данас Турске) „пребацили“ у за причу атрактивнији део света – Лапонију (у Финској).
Након смрти, Никола је сахрањен у Мири на месту где је два века касније започета градња цркве. Проглашен је свецем и постао Свети Никола – заштитник деце, путника и морнара, те су многи ходочасници и путници почели да посећују његов гроб.
Током наредних векова, црква је у неколико наврата била прилично оштећена, почев од земљотреса у ВИ веку, али и током најезда разних освајача. У истом периоду, у оквиру цркве је основан и манастир. Неколико пута је реновирана, пре него што су је 1087. године опљачкали италијански трговци који су наводно разбили саркофаг, украли мошти и реликвије око тела Светог Николе и однели их у Бари, како би тело свеца поставили испред олтара у тамошњој централној катедрали Басилица ди Сан Ницола где се и данас налази. Ипак, наводно су Италијани у журби током крађе испустили једну кост његовог скелета, те се она данас налази у Археолошком музеју у Анталији.

У XИX веку црква је била у прилично лошем стању, када су Руси одлучили да делимично финансирају њену поправку. Сматра се да су у то време цркви додати торањ и горњи спрат. Можда и из овог разлога, и данас осим Западњака велики број руских туриста посећује ову цркву. Чекају у редовима да би слике својих најближих, али и иконе, освештали држећи их на мермерној плочи данас празне гробнице.

 

crkva-svetog-nikole_4

 

crkva-svetog-nikole_5

 

crkva-svetog-nikole_2_1
nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име