Ово је прича о планинару који се желео попети на највишу планину. У ту пустоловину је кренуо након дугих година припрема. Kако је сву славу желео за себе, одлучио је да се сам попење на планину.
Почео се пењати. Време је одмицало и постало је касно. Уместо да припреми логор за ноћ, наставио се пењати све док се није смрачило.
Густа ноћ је обавила планинске врхове. Око човека све је било црно. Небо и месец прекрили су тешки облаци и ништа се није видело.
И док се тако пењао, тек неколико корака од врха, оклизнуо се и почео падати великом брзином. Могао је видети само црне тачке и осећати силу теже која га страшно вуче доле.
У тим тренуцима ужаснога страха пред очима су му се одигравали сви лепи и ружни тренуци његовог живота.
Тело му је висило у ваздуху… само га је уже држало. У том тренутку је могао само узвикнути: “Боже, помози ми!”
Мислећи о томе како је близу смрти, изненада је осетио како га снажно повлачи уже којим је био везан.
Изненада се с неба зачу дубоки глас:
“Шта желиш да учиним?”
-“Спаси ме, Боже!”
“Стварно верујеш да те ја могу спасити?”
Наравно да верујем!
”ОНДА ПРЕРЕЖИ УЖЕ KОЈИМ СИ ВЕЗАН… ”
Наступио је тренутак тишине. Човек одлучи држати се ужета свом снагом.
Спасилачка екипа прича како су идућег дана планинара нашли мртвог и смрзнутог. Његово је тело висило о ужету за које се грчевито држао…
САМО ТРИ МЕТРА ОД ЗЕМЉЕ…
