Хиљаде Новосађана и посетилаца војвођанске престонице сваке недеље прошета обалом Дунава код споменика жртвама рације дивећи се реци из које, баш на том месту, и данас вире стубови старог моста.
Ти остаци заправо потичу од првог сталног моста између Новог Сада и Петроварадина саграђеног 1883. године који је понео име по цару Францу Јозефу. Са могућношћу да преко њега иде воз, сврха му је била да омогући повезивање Западне Европе са Истанбулом, односно Азијом.
Због потреба железничког саобраћаја, тада је саграђен и тунел испод Тврђаве. Временом се показало да је то био не само први стални мост, већ и најдуговечнији, док није срушен априла 1941. године од стране Југословенске краљевске војске.
Ипак, Немци су га брзо поправили и користили до 22. октобра 1944. године када је порушен приликом бекства фашистичке окупационе мађарске и немачке војске пред партизанима. Оно што је мало познато јесте да је рушење могло оставити далеко веће и трајније последице по Нови Сад и Петроварадинску тврђаву да италијански ратни заробљеник Ђилдо Песапане није пресекао каблове дела експлозива и тако спречио урушавање тунела.
Хроничар и добар познавалац историје Петроварадинске тврђаве, Ненад Шегуљев, каже за 021 да је Песапане спречио катастрофу.
– На пословима преноса експлозива Немци су ангажовали италијанске ратне заробљенике, њихове некадашње савезнике. Међу њима је био и 24-годишњи Ђилдо Песапане, родом из Лаура недалеко од Напуља. Он је дан пред минирање успео да пресече жице и спречи Немце да сруше и тунел – наводи Шегуљев.
О херојству младог Италијана се мало зна, сем из прича старијих Новосађана и Петроварадинаца. Захвалност због тога што је град спасао од додатних уништења пред само ослобођење од фашизма никада није добио.
– Нови Сад му се још увек није на прави начин одужио, јер прича о Песапанију није довољно позната. Ипак, ако се икада направи нека нова саобраћајница кроз тунел и поново сагради мост на стубовима некадашњег, мислим да би било лепо да тај тунел и тај нови пут понесу име по њему – прича саговорник 021.рс.
Песапане је после херојског чина успео да побегне од нацистичких војника у Петроврадин и ту остао и после ослобођења. Kасније се оженио, а у Петроварадину и данас живи његова ћерка из тог брака Марија Николић. Свог оца последњи пут је видела када је имала осам година.
Италијан се још једном женио и преселио у Ердевик, а потом се са супругом и двоје деце седамдесетих одселио назад у Италију. Умро је у Пјаћенци јула 1999. године у 79. години живота.
021
