„Сви су са одређеног поседа били дужни да користе властелинову воденицу, а да му плаћају количином измлевеног брашна, најчешће шеснаестином. Сељацима је било забрањено да ручно мељу жито или да користе друге воденице у околини, а ово друго је био повод за низ судских процеса који се још чувају по архивама“.

Тако историчар Михаел Нурдберг у култној књизи „Динамични средњи век“ описујује начине на које европска властела након 12. века љубоморно чува привредни монопол над – воденицама. Оваква средњовековна „власт“ над млиновима неодољиво наликује на потоње борбе за монопол над угљем, нафтом, нуклеарном енергијом, какве су, са новим технолошким парадигмама, уследиле у наредним епохама.

Мада његову улогу у историји пре индустријске револуције узимамо здраво за готово, воденични жрвањ је преокренуо историју. Воденице се након 10. века све више користе и на југу, па и у средњовековној Србији, али се посебно убрзано шире северном и западном Европом.

Ове области су пре тог периода биле неразвијени део континента, док су се привредна средишта и даље налазила у Цариграду, Риму и уопште, на Медитерану. Ширење воденица зато и јесте први наговештај будуће „индустријске“ доминације Запада.

Воденица је, у сваком случају, најзначајнија технологија позног средњег века. Она је, притом, откривена много раније. Млевење жита точком који покреће водена струја било је познато још у трећем веку пре нове ере у Сирији.

Римљани су такође познавали рад воденица, али их нису много користили, будући да су на располагању за млевење жита имали снагу робова, а речни токови на подручју којим су владали нису били довољно стални да би им градња воденица била исплатива.

Зашто у средњем веку воденице постају тако популарне и толико значајне? Основни узрок је нужда – Европом уз кугу и хладнију климу, влада глад. Храна у ово доба је хлеб и искључиво хлеб, као што је пшеница кључна пољопривредна култура чији је узгој утицао не само на економију, него и на политику, ратове и друштвену хијерархију. Но, ручно млевење жита за печење хлеба било је изузетно споро и напорно, па су воденице представљале уштеду која је раздвајала преживљавање од гладовања.

Нурдберг наводи како су воденице појавиле на манастирским имањима, као и да је, на пример, манастир Сен Жермен де Пре још у 9. веку поседовао чак 59 воденица. Но, изградња воденица захтевала је добру локацију и значила велика улагања, изградњу бране на водотоку и сложене занатске радове. Зато је за њихово ширење био неопходан и додатни подстицај.

По свему судећи то су били – бели монаси, цистерцити, католички црквени ред који се 1098. почео ширити из манастира у Клервоу. Цистерцити су заговарали да је продуктиван рад најбољи начин служења Богу и зато су почели да примењују бројне техничке иновације и ширили их Европом.

Градња водених млинова била је основ цистерцитског програма што је воденицу учинило кључним погонским елементом у овој епохи људске историје. Већ крајем наредног, 12. века чак 742 цистерцитских манастира широм западне и северне Европе изградиће и експлоатисати на стотине и хиљаде воденица.

О воденицама су забележене и неке друге упечатљиве статистике – по појединим областима се током 12. века број воденица увећава са десетак на више од 200. У енглеској „Књизи Судњег дана“ бележи се да је краљевина Вилијема Освајача имала чак 5642 воденице, што значи да је на сваких 50 кућа у Енглеској радила по једна воденица.

Нурдберг сматра и да су воденице подстакле развој разноврсних технологија које се нису користиле, а које је описивао још римски архитекта Витрувије, као што су зупчаници, али и нових решења, попут коленастог вратила или брегасте осовине, која су служила да кружно кретање претворе у линеарно, за тестерисање или подизање чекића.

Воденице ће се зато до краја средњег века користити не само за окретање жрвња и млевење, него за читав низ пре-индустријских мануфактура – воденица пилана, воденица за извлачење и обраду руде, воденица за производњу папира, воденица за текстил, за ткање или обраду памука… Након тога ће бити потребно само да водену струју, захваљујући развоју физике у 17. и 18. веку, замени парна машина и индустријска револуција је могла да почне.

Иза воденица је, чудном игром речи, остао и појам баналност. Иначе врло уноса зарада властелина и манастира, шеснаестина, за рад милна, називала се у средњем веку баналитиес од француског бан. Но, у новом добу она је била толико опала да се спустила на незнатан ниво, од чега се развило значење банално.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

naukakrozprice.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име