Ваша светости, браћо архијереји, преузвишени господине надбискупе, ваше екселенције, часни оци, монаси и монахиње, драга браћо и сестре. Предат ми је залог вере да архијереј као предстојатељ литургијског сабрања возглављујући заједницу Тела Христовог превасходно служи јединству Цркве. Као онај кроз кога се деле дарови Духа Светог, на Евхаристијску заједницу његово је да сабира, гради и чува Цркву. Стога је хиротонија епископа надасве констутитивни догађај читавог Богочовечаснког организма у коме се огледа Тајна Христа и Цркве. Тајанствено јединство једног и многих. Несливено и нераздељиво. И многи ускликнуше као једним устима и једним срцем „достојан, почев од нашег првојерарха преко сабраних архијереја, свештенства, монаштва и вас браћо и сестре. Ускликнуше али тек након извршеног чина, након прочитане молитве, и полагања руку, тј након силаска Духа Светог. Јер, нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи Цару Славе. Али Божанска благодат која немоћи исцељује, и недостатке допуњује, и који нас сабира данас али који смо заједно призвани удостојила ме је да ипак завирим и нађем се тамо где је и анђелима неприступачно.

Благодарим Богу и Св. Сабору што ме је изабрао на ову узвишену службу и надам се да ћу најпре вашим молитвама свјатјејши и браћо архијереји премда слаб испунити оно што се од мене очекује. А очекује се све. Апостолски позив је тежи од мученичког, мученик даје све што има, цео свој живот, а од апостола се тражи оно што превазилази оквире могућности датог му бића. Да чини немогуће, али опет у Богу могуће. Иштем и ваше молитве часни оци, монаси и монахиње, и народе Божији. Али да будете уз мене, ви који ме већ волите ако не више барем колико и до сад, а ви који ћете ме заволети на новим послушању, не сумњајте да најпре ја заволех вас.

Имао сам ту радост и благослов да духовно стасавам и учим од архијереја и богослова који је читавим собом вазда сведочио да је биће заједница а живот заједничарење. И окушајући ту истину у конкретном монашком општежићу са мојим у Христу братијом и сестрама, уверио сам се колико индивидуалне слабости мане и недостаци не значе ништа када истрајавамо у подвигу да се очувамо заједно. Отуда данас када се облачим у Христову службу са којом примам одговорност и власт да се дреши и везује у срцу ми све гласније одзвањају речи мог вољеног владике и оца Игнатија, изречене када ме је рукополагао у презвитерски чин: „Никад никог не одбацуј колико год да је грешан“. И обећавам да ћу се по угледу на њега трудити се да као пастир добри ни једну од поверених овчица не изгубим. Исто су ме учили светитељи крај чијег кивота сам живео. Оно што очи моје видеше и учи чуше и руке опипаше и у срце уђе нису чуда светих, већ чудесна љубав светих. Пред чијом дубином, ширином и снагом, нежношћу али непоколебљивошћу душа миром се одева. То искуство, да свагда сведочим да је Царство Божије иако долазеће истовремено присутно у Цркви и као Црква. Дух Свети врши продор из есхатона у историју и мења поредак природе. И ако то предање не дај Боже заборавимо со наше вере обљутавиће се.

Радујем се и благодарим на благослову да саслужујући и служећи вама Ваша Светости управо од вас и учим најузвишенију мистагогију. Зато вам обећавам да ћу се трудити да указано ми поверење оправдам и да вам будем верни и у Христу одан син у кога ћете се моћи поуздати.

Из манастира Тумана носим један посебан благослов. А то је да готово из свих крајева ове наше дивне отаџбине имам мноштво пријатеља и познаника. Али поготово у престоном граду, па се особито радујем сретању и наставку дружења у Христу са вама жива Цркво љубљеног и освећеног Београда. И као и до сад, поготово са амвона наставићу пре свега да вас позивам на учешће и заједничарење у Божанској трпези Светој Литургији и Светом Причешћу.

Драги Браничевци и пријатељи браничевских светиња, знам да сте радосни и тужни и да вас неће много утешити то што вам кажем да где год идем вас носим са собом јер сте део мене. Верујем да ће у Литургијском узношењу та просторна дистанца међу нама бити Христом неутралисана.

Игумана туманског Димитрија у духу најснажније грлим. Хвала ти оче игумана на бескрајној љубави која није од овога света. И знај да сам увек уз тебе.

Осећам се још дужним да затражим опроштај од свих о које сам се свесно или несвесно огрешио и свима поручим да сам одавно свима све опростио, и да нико не гаји трунку предрасуде да ћу оставити простора да се моја сујета препречи испред свакога ко ми као епископу буде приступао иштући воде живе.

Слава и хвала је нека је Триипостасном Богу Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин!

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име