Јесен 1961. Георгије добија званичну дозволу од својих претпостављених којом му се одобрава да ,са латинског обреда пређе на византијски’.
На Божић 1961. Георгије бива рукоположен за ђакона.
На Велику суботу 1962. године, бискуп је, дотакавши главу младог ђакона, дао му чин римокатоличког свештеника источног (византијског) обреда.
Овде би се правом могло поставити следеће питање: зашто је Георгије, после толиких знамења ;која су га упућивала у Православље, и даље остајао у Римској цркви, уместо да ступи у Православну цркву?
Онај који познаје римокатолицизам изнутра лако ће одговорити на ово питање. Римска црква намеће се човеку својом логиком понекад сувише људском, сем тога, она личи на „тоталитарне“ државе. По људској логици, коју прихвата већина римокатолика, Црква је нека врста „друштва које, дакле, мора да има једног шефа, папу. „Треба нам врховни заповедник“, говорио је један Рус, католички свештеник. Тешко је ослободити се овакве предрасуде, која је верницима набијена у главу од самог њиховог детињства, и зато им је тешко да виде православни одговор на ову лажну очигледност.
Међутим има једна друга ствар. Римска црква личи на тоталитарне земље које су се оградиле бодљикавом жицом и минираним пољима. Постоји некаква духовна „гвоздена завеса“ којом је она ограђена. Овакав психолошки притисак тешко пада онима који желе да је напусте, јер то му дође као експлозија једне мине која може да повреди више лица. Онај ко пређе у другу Цркву може да буде сатрвен презиром Римокатолика, који га често сматрају за јадника и отпадника; сем тога, такав човек ризикује да (компромитује друге, то јест, срео је некадање пријатеље који на крају постају и сами сумњиви због њихове везе са „јадником“. Снага римокатолицизма лежи у његовом смислу за кохезију.
Ко се усудио, нарочито пре Другог Ватиканског концила, да прекорачи ту гвоздену завесу? Од свештеника било их је мало. Јер, да би се изложио опасности такве „експлозије“, човек је или морао имати изузетно чврсто убеђење, или бити духовни пустолов, или, пак, болестан од психичке неравнотеже када се не мари за последице. Георгије Попп познавао је неке случајеве прелажења у Православље, који су потекли из авантуризма, или, пак, неуравнотежености. Он их је сматрао за штетне.
И зато је његово приближавање Православљу, морало да буде веома успорено и опрезно.
По завршетку својих Студија теологије, и будући у сталној вези са својим пријатељима унијатима у Мађарској, одушевљен првим расправама Другог Ватиканског сабора и идејом о приближавању Православљу, отац Георгије се нашао побуђен да напише нови чланак. Овај чланак требало је да искаже идеолошку умереност како мађарских унијата, тако и свога аутора, с обзиром да је Георгије био одређен од стране претпостављених, да ради мећу Маћарима унијатима. Унијати су, према поменутом чланку морали поново да оживе „целокупно православно предање“, (погледе теолошке духовне, литургичке, канонске итд.) остајући при томе сједињени са Римом. Опасна обмана да се створи једно „друго Православље“, које би, по природи ствари, неизбежно постало такмац истинске Цркве православне. Георгије није разумео да ова идеја, уместо да послужи истинском зближавању, представља главну клопку и мамац унијатизма Самообмана да неко може истовремено бити православни верник и остати сједињен са Римом, била је већ једном завела Георгија, у веаи1к и грех против Православља.
Није се играти са вечношћу – Обраћење једног Језуита у Православље (2. део)
РАЗОЧАРЕЊЕ У II ВАТИКАНСКИ САБОР
У јесен 1964. у време заседања Другог Ватиканоког сабора, Георгије преживљава збивања на овом сабору као да је у питању његова сопствена судбина. У ствари, он је од концила очекивао зближавање измећу римокатолика и православних, и надао се да ће овај сабор поспешити ово зближавање, па да ће доћи до њиховог „глобалног“ сједињења. Тада би и он сам био сједињен са Православљем, и његова мучна криза око трагања за идентитетом би се прекратила. Догађаји су, међутим, кренули другим током.
Неколико недеља после његовог доласка у папски Институт за Унијаћење, Георгије добија писмо од свога пријатеља Георгија Певцова, датирано 8. новембра. Отвори га и почиње да чита текст: „Драги Георгије, донео сам велику одлуку. Решио сам да пређем у Православље …
При крају заседања сабора, Георгије добија телефонски позив:„Замислите, „Мелкити’ (Унијати на Блиоком Истоку), ти вајни поборници јединства, изгубили су образ! Гласали су на Ватиканоком сабору за један „нацрт“, који је од стране православних једногласно сматран као непожељан. Унијати никада неће моћи да представљају Православље, зато треба да прерадите ваш чланак у том смислу.
Заправо „Мелкити“ су се обрукали у очима Георгија као неспособни за улогу посредника коју им је он наменио. Уместо да будем заступн1ици Православља, они ,су му се супротставили, због ситних награда које им је римокатолицизам обећао. Георгије је почео да увиђа да се „православни’ може бити само у каноноком јединству са патријаршијама и осталим помесним отраво1слагвним црквама, ван римске заједнице.
Убрзо наметали су му се неки значајни еклисиолошки закључци. Пре коначног гласања сабора по питање еклисиологије и екуменизма, папа је интервенисао, преиначујући, сакатећи и допуњавајући саборске одлуке. Павле VI је нарочито пренагласио улогу папства у Цркви. И тако, много хваљена епископска ,,колегијалност“ Другог Ватиканског концила није могла да поправи грешку I Ватиканског концила који је пренагласио првенство и непогрешивост папе. По овом се видело да се још увек сматрало да папа има „врховну власт“ римокатоличкој Цркви. Властан начин на који је Павле VI наступио, био је јасан доказ за Георгија да је папизам био и остао најтежа препрека за сједињење са православнима.
Будући да је своје студије започео изучавајући неуспеле покушаје сједињења ‘измећу хришћанског Истока и Запада у току XIV и XV века, Георгију је пошло за руком да прилично брзо сагледа православно учење о првенству мећу патријарсима и епископима. Нил Кавасила. Симеон Солунски и Јосиф Вријеније лака срца су признавали Харизму 1Својствену првом мећу епископима Цркве, али су и нагласили уз то да вршење ове харизме претпоставља одређене услове. Најважнији услов за првенство, према православним теолозима, јесте поштовање саборног (синодалног) устројства Цркве, обострана зависност измећу првог епископа (патријарха) и осталих епископа. У тој равнотежи он је нашао истинско учење о црквеној јерархији.
И тако, наш млади отац Георгије почиње да улази у суштину православних теолошких погледа. Међутим, ово коренито преиспитивање својих малтене наслеђених погледа, ово дубинско обраћење његовог ума одвијало се обраћењем његовог срца.
… Желео је да пређе у Православље. Али како то остварити? Да ли да једноставно побеже из Рима? Хладнокрвно решење овога питања изискивало је још неко време за размишљање.
Међутим, присуство присталица политике „сједињења“ са Римом, као и слушање предавања на институту за унију са папством, и заједничко становање са професорима тог Института, још више су допринели да Георгије увиди како се папизам тешко огрешио о православну Цркву. — ,,Ми, данас, имамо нову методу“, објашњавао је за време предавања професор Габриел Савицки. Затим, погледавши око себе, настави: „Да ли је ваш православни колега присутан? Није. Онда могу потпуно искрено да вам кажем. Ми смо сада за екуменски метод, и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би се, дакле, ваш православни колега једног дана појавио и рекао ми да је он убеђени римокатолик, ја бих прво одбио да га сада примим у нашу Цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хијерархије. И када се нађе на самом врху, тек тада би, по мом мишљењу, требало да постане католик са целокупним својим стадом“.
Дакле, очигледно, за извесне људе у Риму, екуменизам је био само нови папистички „метод“ за врбовање православних…
— Могу чак и да схватим да римокатолик изгубивши своју веру постане атеиста, али да има католика који постају православни, то ми не иде у главу. То је нешто нелогично, рекао је један млади језуита, будући професор Института за унијаћење.
Ето какав је био став многих личности у Риму који су званично одобравали екуменизам! Срећом, отац Георгије је ипак сретао и неке друге духовнике у Риму који су били отворенији и умеренији у својим погледима, мада 1су били у мањини у односу на све оне који се ништа нису разумевали у Православље.
НАГОДБА БЕЗ НАГОДБЕ
За време свога двогодишњег боравка у Институту за унију, отац Георгије Попп је одлучио да буде поштен и да јавно говори како у својим јавним иступањима, тако и у приватним разговорима, да отворено изражава своја антиримска и православна убеђења. Уколико, због тога, његови претпостављени одлуче да сломе његову личност и да га искључе из језуитског реда, онда, сматрао је, то не би било по његовој, него по Божијој вољи.
У пролеће 1966. на конгресу у Луксембургу на коме је тема била Други Ватакански концил, а на коме је чак и један протестантски пастор узео реч, Георгије је намеравао да у своме предавању јавно изнесе своје православне погледе. Нагласио је да франачко хришћанство средњег века није било дорасло да схвати учење грчких Светих Отаца, па да би стога најпре требало разјаснити појам светог Предања. Римокатолички „интегристи“ позивали су се на предања из доба Пија XII, међутим нису видели да су сва ова „предања“ незаконите новотарије без икакве везе са истинским Предањем, светоотачким Предањем. „Прогресисти“ су хтели да униште извесне вечне вредности, као што је пост, међутим, за њих, као и за њихове противнике интегристе, извор ових вредности је само пролазни хир црквених власти. Затим је отац Георгије говорио о видивости нестворене благодати, која лежи у основи светотајинске православне теологије, тако криво схваћене на хришћанском Западу, који је био привржен извесном рационализму.
Ове наводе о „реалистичкој мистици’ Православља, допунио је указивањем на изузетност теологије о Светом Духу, својствене хришћанском Истоку, нарочито у еклисиологији. Било која одлука папе, која крши љубав нема законску снагу, рекао је он, јер је љубав најважнија мећу заповестима. Ако се Запад плаши анархије у Цркви, треба знати да се Православље бар исто толико плаши тираније коју је
Рим наметао у прошлости приликом теолошких распри.
— Ово што сте нам управо рекли у вези са папством веома је опасно, покушао је да га оповргне један младић, јер ипак, Христово обећање дато светом Петру да ће „на овом камену саградити своју Цркву“ (Мат. 16, 18), чини ми се јасно иде у прилог римског учења.
— Што се тиче стиха из Евангелија, који сте навели, треба га тумачити у контексту, уважавајући тумачења светих Отаца који су му хронолошки много ближи. Црква је сазидана на камену вере у Христа, а не на личности „Каменка“ — Петра.
— Да ли знате да је, чак и у западној Цркви, један Кипријан, светитељ картагински, писао у III веку да није само епископ римски, него сваки епископ који верно исповеда Исуса Христа као Петар, наследник светога Петра?
— Чудна је ствар толико непознавање светог Предања од стране римокатолика! Отац Георгије је тад осетио сву дубину истине код руског теолога Хомјакова, који је рекао: ,Први протестант је био папа“, јер је он почео да тумачи Свето Писмо не узимајући у обзир свето предање.
— Једна православна калуђерица коју је некада познавао, рекла му је у поверењу: „знате, Православље је бисер од вере!“‘ Током прве године отац Георгије срео је у Институту једног црнокосог младића, пријатног и продорног погледа који је зрачио
умношћу и дубоком духовношћу.
— Који језик говориш, италијански, француски, немачки, руски? упитао га је млади Отац Георгије.
— Најбоље да засад говоримо руски. Ја сам новајлија, Србин по народности, и зовем се Бранко Савић.
Пријатељство је спонтано успостављено. Отац Георгије осети велику радост што има пријатеља истинског православца, коме у будуће може поверавати своје проблеме и стрепње у вези са дубоком носталгијом која га је водила ка Православљу. Међутим, управо због своје љубави према Георгију, Бранко га није смиривао нити га мамио слатким речима. Овај пријатељ Србин био је чак врло строг према нашем младом Оцу. И управо ова строгост, која му је сметала, дала му је снагу да напредује путем ка Православљу.
— Ах, не разумем зашто се толико мучиш око јединства хришћана? Мелкити су претрпели пораз у свом екуменизму, тим боље!
Није требало ни очекивати да се они понашају као православни, када они то нису. Треба отворено погледати у очи проблемима. Боље да се бавиш спасењем своје душе! Приликом једног излета у бенедиктински манастир Субјако, место где је свети Венедикт, отац древног монаштва на Западу живео као пустињак, Бранко је узјашио високи манастирски зид надносећи се над провалијом, дивећи се лепоти дивљег предела.
— Реци, молим те, зашто чамиш у том несрећном папском Институту за унијаћење, уместо да дођеш овамо и живиш у овом блиставом пределу где се заиста може молити Богу, каза он своме пријатељу.
Бранко Савић је друговао са јеромонахом, својим земљаком, оцем Кирилом Драгомировићем, који је у то време живео у Атини, где је припремао свој докторат из теологије. Упркос његовој одбојности према римокатолицизму, јеромонах Кирило обрео се једнога дана у Риму да би се поклонио светињама из доба неподељене Цркве.
Његова топлина, заједно за великом строгошћу у питањима догматике, беше очаравајућа.
Једном приликом Бранко ми је представио једну унијатску монахињу.
— Ово је једна италијанско-руска сестра.
— Не разумем, да ли сте ви Италијанка или Рускиња, упитао ју је отац Кирило.
Монахиња му одговори натегнутим општим местом:
— Моје тело је италијанско, али душа ми је руска!
Овакве мистификације нису биле по укусу оца Кирила па је и даље постављао питања:
— Не занима ме ваша националност него бих желео да знам које сте ви вере.
За једну унијаткињу ово је збуњујуће питање. Она му је зготовила одговор из конзерве, али без хранивог смисла:
— Ја сам екуменске вере.
— Извините, али таква вера не постоји, закључи Отац Кирило узбуђено. А часна сестра остаде рез речи…
Затим, Отац Кирило пође да служи литургију у дивној катакомби свете Прискиле, у просторији званој „грчка (капелаукрашеној фрескама, измећу осталих и најстаријом фреском која приказује Тајну Вечеру. Георгије и још један римокатолички свештеник, придружили су се оцу Кирилу, који је сам отпочео да служи литургију. Када се римокатолички свештеник за време богослужења приближио Оцу Кирилу, овај се одмакао од њега. Молити се са јеретицима недопустиво је по канонима православне Цркве. После завршене литургије, тај римокатолички свештеник, уз мало хумора, рекао је Оцу Кирилу:
— Знате, ми остали јеретици …
Али још док није завршио ту реченицу, право1славни јеромонах смешећи се, загрли га веома срдачно. То је било по оном дијалектичко)м правилу светог Павла: Треба да живимо „истинујући у љубави“. ..
После две године боравка, у Риму, Бранко Савић је отпутовао за Атину, где је радио на своме докторату из теологије, дружећи се са Оцем Кирилом Драгомировићем. После неколико година и сам Бранко је рукоположен за јеромонаха и добио монашко име Антоније. За све ово време дописивао се са Оцем Георгијем Поппом, што је за њега било право окрепљење. Отац Антоније писао би му дуге странице сажетим стилом о духовној теологији, измећу осталог и ово:
„Сваког дана, све више и више, почињем да осећам у својој души огромну лепоту и узвишеност православне Цркве, уздајући се у Божију милост, да ћу се удостојити да и ја једном будем слободан њеном слободом. Налазећи се вековима у „вавилонском ропству“, православна Црква је изгубила све, али је спасла своју душу, своје срце, а то значи да има све. Она никада није изгубила смисао за вечне вредности, не допуштајући да у њу продре време ако није већ обожено: време у њој увек је било и остало до данас само време ,,богочовечанско’‘. И управо у томе је њена скривена снага и привлачност за уморно и тужно људско (срце. Овај смисао за вечне вредности у овом променљивом времену и ненаметљивост која је својствена православној Цркви, јер се она не натура човеку, чак ни најтананијим нарушавањем слободе, препуштајући свакој личности, сваког тренутка, право на избор измећу повратка у саборну заједницу Цркве, или пропадања у трагичном индивидуализму. То је управо оно што ме радује. И то је велика нада за будућност“.
„Тамо где се чинило да нема више никакве наде, почиње истински живот верника. Када се сви спољашњи ауторитети руше, тада израста Црква’.
„Велиш: бирам такав и такав пут, јер волим духовну лепоту.
Можда би било тачније рећи: бирам такав и такав пут, јер у дубини свога бића осећам неутоливу глад и жеђ“.
„Вера се открива сваки дан, иначе сваки дан човек без вере умире. Ја се плашим тог свакодневног умирања. Ових дана чуо сам од једног Светогорца, Оца Пајсија, следеће: „Људи живе и проведу цео свој век не знајући какве све атомске силе имају у себи“. „Једном ми је један пријатељ монах написао: храна ће изменити твоју животну философију. Тада сам се смешкао, али сада се више не смешкам. Ради се о једном дубоком реализму, ако хоћеш о православном материјализму, али о једном материјализму који ослобађа саму природу и оспособљава човека за егзистенцијални сусрет са његовим Господом и Ослободитељем, на граници створеног и не створеног. Пост је ослобађање материје од историјског и физичког детерминизма. Без овог дубоког реализма, ;не може се разумети тајна слободе и вере. Без поста, камен се претвара у хлеб а каменове у многе хлебове, како је хтео Сатана (Мат. 4, 3). Међутим, самим овим недржањем поста, човек се претвара у (камен, а људска историја у камените пустиње“. „Уморих се од тог екуменског Христа који некако личи на Троглаво Божанство Хиндуса, губећи сваког дана више и више од своје Ипостаси, нестајући полако у разваплоћењу“.
У једном чланку отворено се говорило да су унијатске цркве у ствари противнице Православља, које се ипак према неким недавним римоким документима признаје као „Црква“. Понекад баш тај унијатизам утврђује римокатолике у њиховој заблуди да само они представљају васељенску Цркву. Све „уније“ са Римом биле су, у ствари, преваре. Тај чланак се појавио 1968 године и изазвао је буру негодовања у папском Институту за унијаћење.
Јеромонах Гаврило Патачи
Наствиће се….
