Приповедао је ава Макарије Богоносац:
– Дечице, пре него што сам постао Макарије, живео сам мање-више обичним животом у коме није било никаквих пометњи ни споља ни изнутра. Живот је ишао глатко. Нисам имао неке епохалне врлине, али ни неке велике грехове. Рекао бих да сам живео слично неприметном смањивању годишњих доба. Волео сам друге и они су волели мене. Бринуо сам о ближњима. Све ми је ишло од руке чега бих се дохватио. Но, тада сам негде чуо за распетог човека Исуса Христа и крстио се у Цркву, а моји спољашњи немири и унутрашње пометње стале су да се подижу попут страхотних бура у тамној ноћи без оријентира и обала. Из живота колико-толико чврстог пристаништа као да сам био бачен у несавладиве таласе невоља и страдања хришћанског искуства. Пливао сам, ипак, према нечему за шта су ми други казали да је Светлост. Веровао сам без веровања. Надао се против сваке наде. Ишао кроз мрак. Нашао сам оно што, чини ми се, нисам тражио. Истину као тешко подношљиво бреме и Бога љубоморног љубавника који тражи апсолутно све. Сада понекад пристигну утехе и ја тада окушам сладост хлеба и вина Његовог. И све мање знам, док ме тајна векова и еона мрви попут пшенице у рукама историје и предаје гробу да у њему будем посејан и можда некада поново рођен у нечему новом, другом, неочекиваном …
Извор: ФБ профил Лазар Нешић
