„Баш је данас било дивно бити Србин овде!“, речи су које су одзвањале међу нашим народом који је дошао у Софију у недељу, 29. октобра 2023. како би присуствовао дивном догађају, пресвлачењу моштију Светог краља Милутина, најчувенијег од Немањића после деде – светог Саве, по ономе што је урадио за веру православну.

Недуго после смрти поменутог краља Милутина, 29. октобра 1321, његово тело је пред Косовски бој 1389. пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренето у Средац (данашњу Софију), у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива црква светог Краља.

Управо тај храм, саборни храм Софијске митрополије – најважнија црква главног града Бугарске, био је место нестварног догађаја током викенда за нама.

Како већ седам векова мошти српског краља-светитеља почивају у поменутом храму, Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина, а сама црква свете Недеље тај дан обележава као други храмовни празник.

По традицији, 29. октобра, дан уочи празника, служена је архијерејска Света Литургија са пресвлачењем моштију Светог краља. Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополита софијског.

Уз њега, ту су били и архимандрит Василије – протонамесник Светософијске митрополије, архимандрит Јевтимије – духовни настојатељ Софијске епархије, али и јеромонах Мардарије – игуман манастира Поганово из Србије, као и храмовно свештенство и више од 40 свештеника из Софијске епархије. Свечаном богослужењу присуствовали су и Жељко Јовић, амбасадор Републике Србије у Бугарској, запослени у амбасади и званични гости из Србије, као и градоначелница Софије – Јорданка Фандакова.

„Богме, Бугари се нису обрукали!“, рече једна госпођа из Србије, видевши ко је све дошао из земље-домаћина на ову свечаност, али се нису обрукали ни Срби. О, напротив.

Од неколико хиљада људи који су узели учешћа у овој свечаности, готово да је половина (ако не и више од половине) било из Србије.

Дошао је наш народ са разних страна да се поклони светом краљу и његовим чудотворним моштима који већ вековима дају исцељење онима који им са искреном вером у Бога прилазе: уз неколико група које су пошле из Београд, било је ту Срба и из других делова отаџбине, од Краљева, преко Малог Зворника, Призрена, до Бачке и Срема, а било је и Срба који живе ван граница Републике Србије, попут велике групе која је стигла из Републике Српске (и, иако потпуно неиспавана од пута најпре за Јаши, у Румунији, на поклоњење светој Петки, ни у чему од оног што је следило нису заостајали за браћом и сестрама из матице).

 

А следиле су дирљиве сцене.

Рецимо, стари бугарски свештеник, протојерер стафрофор Кирил Попов који је држао проповед, подсетио је да „ко каже да воли Бога, а не воли брата свога – лажљивац је“, а онда је Србе назвао „браћом нашом“ и позвао и Бугаре и Србе да сведоче хришћанску љубав, не само ту, пред моштима светог краља. Било је суза међу окупљенима док су то слушали…

Или, епископ Поликарп се још током великог входа молио не само за Бугаре, већ у једном тренутку и за „Србе, њихово државно руководство и војинство“, што је прилично гануло оне који су прешли границу да би овоме присуствовали – јер су се Срби, сећајући се не малих и никако не наивних војних сукоба ова два народа, дивили молитви викарног епископа бугарског патријарха и за српску војску.

Уз то, било је и речи на српском. Не мало њих.

Понеки свештеник би их изговорио током службе, а затим је, после исповедања вере („Вјерују“) на бугарском, из олтара изашао отац Мардарије из манастира Поганово, па загрмео: „А сада ми!“ – и софијски саборни храм одједном је одзваљао речима на српском: „Верујем, у једнога Бога, Оца, сведржитеља…“

 

Када је на ред дошла света тајна причешћа, које је потрајало јер су скоро сви пристигли Срби прилазили путирима, краћи предах је узео сјајан мушки хор храма свете Недеље, којим је дириговао др Стојан Малинов. Али, песма није утихнула:

Срби су почели да певају, и то тако да се то чуло и изван прекрасно живописане грађевине.

 

Након свете литургије отпочео је обред пресвлачења моштију светог краља Милутина. Оне су најпре из централног дела храма свечано унете у олтар, па положене на свети престо.

Скинуте су стара риза и одежда…

 

… и то да би се риза исецкала на комаде и поделила окупљеном народу, а одежда послала у Србију (овога пута у храм светог Петра и Павла у Неменикућама, на Космају).

Свети краљ је одевен у нову ризу и одежду, а онда је свештенство носило мошти у литији.

По благослову митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, литија са моштима светог краља Стефана Милутина одржана је главним улицама Софије.

 

На крају, клечећи пред светим моштима, еписког Поликарп је светитељу прочитао посебну молитву, а и окупљени народ је клекнуо и принео своје молбе светитељу.

Ту, једни уз друге, Бугари и Срби, окупљени у молитви, сведочили су још једно чудо – оно на које православље и позива:

Љубав међу ближњима.

А само њоме се и бришу све оне разлике које доводе до сукоба. Када истинска љубав постоји и букти иако је била гашена крвљу, када тако васкрсава иако се кроз историју то понекад чинило немогућим, онда некако уобичајена постану и сва друга чуда која се десе код моштију светитеља – и исцељења болесних, и умирења немирних…

 

Уосталом, свети апостол Павле лепо записа:

„А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих – највећа је љубав“.

Баш то чудо се и десило покрај моштију светог краља Милутина у Софији.

И дешава се где год је таква вера – чиста и јака.
(Сузе су ту само потврда да чуда постоје.)

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име