Рођен je у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије на Благовести 1894. године и стога је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић била је кроз седам узастопних колена свештеничка. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Прохора Чудотворца у Пчињски манастир и био сведок чудотворног исцељења благодаћу Светитељевом мајке му Анастасије од тешке болести.

Пошао је у богословију и прошао кроз добре богословске школе. Најпре завршава деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду (од 1905. до 1914.). У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и у том својству повлачи се 1915. са српском војском до Скадра. Не могући раније, због родитеља, остварити своју давнашњу жељу да прими монашки постриг, он то чини сада. По благослову митрополита Димитрија замонаши се у Скадру на Светог Василија Великог 1916. године и узме име Светог Јустина Мученика и Филозофа, из љубави према његовој филозофији по Христу и мучеништву за Христа.

Са групом млађих даровитих богослова буде послан од митрополита Димитрија на даље богословске студије у Петроград, затим прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија вратио у Београд и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја је отишао на Атински универзитет ради докторирања из православног светоотачког богословља. По завршеном докторату (Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском, Атина 1926. на грчком) враћа се на професорски положај у Сремске Карловце. Ту издаје и уређује часопис „Хришћански живот” у којем објављује и своју прву студију о Достојевском  Философија и религија Ф.М. Достојевског (Сремски Карловци 1923). Већ тада преводи мања дела светоотачке и хагиографске, житијне литературе (Лавсаик I и II, поједине беседе Светог Златоуста, Светог Макарија, Светог Исака Сиријана – чију „Гносеологију” такође пише).

Премештен у Призренску богословију, па опет враћен у Карловце, да би 1931. године ишао уз митрополита Јосифа у прикарпатске крајеве у Чехословачкој и тамо радио на организовању црквеног живота међу православним Карпаторусима који су се у то време враћали у своје Православље из насилно им наметнуте уније. По повратку, премештен је у Битољску богословију, где је остао две године и за то време написао и издао први том своје Догматике. Због овога и осталих радова изабран је 1934. године за доцента на Богословком факултету у Београду за предмет Упоредно богословље. Већ 1935. године издаје и други још обимнији том Догматике. У ово време, заједно са другим истакнутим српским мислиоцима, учествује у оснивању Српског философског друштва (1938). На положају ванредног професора Универзитета остаје све до краја окупације, а по ослобођењу бива отпуштен.

Од тада је отац Јустин живео по манастирима у Србији (Каленић, Овчар, Суково, Раваница). У манастир Ћелије је дошао 28. маја 1948. године где је и остао све до смрти као духовник и богослужитељ, потпуно посвећен молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Плод тог дугогодишњег рада у манастиру Ћелијама јесте и његово капитално дело Житија светих, објављено у дванаест томова – по један за сваки месец – између 1972. и 1977. године. Ово су до сада најпотпунија житија светих у православном свету, и у њима се, као и у другим делима оца Јустина, огледа и његово изванредно познавање српског језика, тако да се може написати читава студија о доприносу др Јустина богаћењу књижевног фонда речи у српском језику, не само на стварању православне српске богословске терминологије.

Плодан рад архимандрита Јустина огледа се у његовим многобројним објављеним и необјављеним радовима. Осим већ споменутих дела, објавио је следеће: О прогресу у воденици смрти (Битољ 1933), Основно богословље (Београд 1939), Достојевски о Европи и Словенству (Београд 1940), Светославље као философија живота (Минхен 1953), Философске урвине (Минхен 1957), Живот Светог Саве и Светог Симеона (Минхен 1962), Човек и Богочовек (студије из православне теологије, Атина 1969, на грчком), Православна црква и екуменизам (Солун 1974, на грчком и српском) и многобројне чланке на више језика.

Од необјављених дела архимандрита Јустина треба споменути вишетомно тумачење посланица св. апостола Павла под насловом „Са апостолом Павлом кроз живот”, затим Тумачење на Саборне посланице апостола Јована Богослова, Тумачење на Еванђеља Матејево и Јованово (недовршено). Посебна духовна радост аве Јустина била је што је пред крај свога живота видео одштампану своју трећу књигу Догматике (Београд 1978, на 830 страна). Постали су већ познати и прихваћени његови преводи богослужбених књига, посебно трију Литургија (објављене 1978), Молитвеник, Мали требник (умножено), Велики требник, Акатистник и други текстови (углавном у рукопису).

СПЦ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име