Браћо оци, празници су већ прошли, Божић и Богојављење које смо се удостојили да отпразнујемо у част Господа Бога нашега у таквом претеривању. И није тужно, већ је веома радосно то што смо ми протерани и живимо, будући прогоњени за Онога Ко се понизио и примио образ слуге. Јер, шта друго значи празновати, ако не приближавати се Богу? А приближавање Богу јаче је путем удаљавања од овоземаљског и посредством бестрашћа, него ка овоме свету. Јер, шта да кажемо о онима који живе „у пустињама и у горама, и у пећинама и у раселинама земаљским“ (Јевр 11, 38)? Не празнују ли они? Да, они у свом ћутању празнују боље од других, узвишеније и богоподобније, него они који проводе празновање у раскоши и пијанству, у пировању и певању, заборављајући да сами себе обмањују, а њих и Божанско писмо оплакује говорећи: „Наслађивасте се на земљи и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања“ (Јак 5, 5). Тако сте се уподобили свињама спремним на заклање: „Њихов бог је стомак, а слава у срамоти њиховој“ (Филип 3,19). Зато је наше слављење боље, ако само пазимо на себе и живимо достојно свога звања и исповедања Христа. Замислимо браћо како наши дани пролазе као на коњима, и време као нека кола која круже, једне уводи рођењем, друге изгони кроз смрт, не у једном и истом узрасту и не у једном и истом времену, већ и старце пре младића, и младиће пре стараца, оце пре деце и децу пре очева, заједно сваки узраст, зато што је тако Бог установио, да би, не знајући час смрти ми сви сваког дана били спремни за одлазак. Зато будимо бодри и спремимо се како нас смрт када се изненада појави, не би затекла неприпремљене, и да се узалуд и некорисно не кајемо. Знате ли како сам ја недавно изненада запао у болест, како се замало душа моја није уселила у ад (Пс 93, 17). Али, иако сам ја оздравио, то коначно, не заувек. Ја већ морам старећи, у будућности да вас оставим и преселим ка оцима и браћи мојој. Само се молите како бих ја отишао у добром сазнању и после неупрљаног живота. И тако обузет мучењима ја сам размишљао и говорио себи: ако је та мука таква, каква ли ће тек бити мука будућег суда? Ако ми не подносимо страдања током три, четири дана, како ћемо подносити вечне муке? Зато и вама саветујем да размишљате о овом, да се старате и да живите пажљиво – не по спољашњем човеку, са сваком опрезношћу и смирењем, трудољубиво и трпељиво, већ по унутрашњем, увек чувајући срце и не допуштајући да вам дошаптава и напада вас лукава змија, велики демон и да не начини дом Божји обитавалиште страсти, већ тежите да себе представите чистим пред Богом и овде, пре долазећег века, да живимо блаженим животом. Јер шта је блаженије него чистим срцем живети у миру са Богом? Али, овога неће бити ако томе не претходи труд, молитва, сузе, срдачна скрушеност, борба, горење духа, иако и тада враг не престаје да подстиче и навлачи на нас непрекидну борбу. Он то чини зато што види да ми путујемо ка небу и удостојавамо се неисказане радости. Али „страдања садашњег времена ништа су према слави која ће нам се открити“ (Рим 8, 18). Зато „јачајући сваком снагом по сили вере“ и наде наше, старајмо се да обратимо у нашу корист борбу, да порушимо демонске каз не, подражавајући оне који излазе на борилишта, који користе такве напоре, да су на крају трке задихани и једва одржавају дух. Али, њихово је трчање у току једног дана и венац је пропадљив, док је у нас трчање целог живота, зато је и венац непропадљив и награда је вечна. Њих да достигнемо сви ми, бодро свршивши своје трчање у Христу Исусу Господу нашем, Којему нека је слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
grigorijepalama.wordpress.com
