У време пресветог патријарха јерусалимског Илије, када Свети Град беше под влашћу агарјанском, а за царовања у Цариграду цара Константина и Ирине, настадоше у Палестини међусобне борбе између агарјанских племена. И те борбе наношаху силне штете по целој Палестини. Ратујући међу собом, варвари пустошаху не само села него и градове, као: Елефтеропољ, Аскалон, Газу, Скаритију и друге. Нападали су неочекивано; иако не убијаху све људе, већ само оне који су им се противили, ипак су свима отимали имовину и све пљачкали. Бивали су у заседама поред свих друмова, хватали пролазнике, били их, злостављали, скидали им све до кошуље. Једино милосрђе њихово састојало се у томе, што би понеког пустили живог од оних које су били, злостављали и пљачкали. Тада и свети град Јерусалим беше у великом страху. У њега се слегоше људи из околних градова и села, и чуваху градске. бедеме, и спремаху се да се одупру разбојничким бандама варварским.
У то време би потпуно разорена и опустошена и чувена обитељ светог Харитона, и никада се више не обнови. И лавра преподобног Саве Освећеног такође настрада тада врло много. У њој су се подвизавали свети оци, који су били из разних места, и под игуманством преподобног Василија угађаху Богу својим подвижничким животом, и у време ових мећусобних агарјанских борби и њихових разбојничких напада безизлазно борављаху у својој обитељи. Јер, иако су могли да напусте лавру и склоне се од варвара у Јерусалим, ипак нису хтели да напуштају то свето место, у коме су од почетка узели на се јарам Христов. Једном умревши свету, они се нису обазирали на то што их је могла снаћи смрт, јер сву наду положише на Христа, и говораху: Господ наш, ако хоће, моћан је да нас лако избави од варварских руку. Ако је пак по вољи праведном промислу Његовом, да нас варвари покољу, онда нека Господ допусти то мучеништво као најкориснију ствар по нас. – И говораху један другоме: Примимо од Господа нашег оно што је најкорисније по нас. Не враћајмо се из пустињачког безмолвија – из пустињачког молитвеног тиховања, у светску вреву из страха од варвара, да не бисмо испали кукавице у очима свију, и били људи који не држе заповест Господа нашег који каже: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Како је дивно гледати оне што одлазе из света у пустињу, и иду Христовим стопама! Али како је уистини ружно видети те исте људе где после неког времена беже из пустиње из страха од људи и враћају се у свет! Да нам се општи непријатељ наш, ђаво, не насмеје, изгонећи нас помоћу страха од варвара из пустињачког безмолвија у градове, ђаво кога смо ми уз помоћ Христа Цара нашег много пута побеђивали, те је са стидом бежао од нас као најурени пас. Ми немамо утврђења од камена да се заштитимо, нама је Христос тврђава неосвојива, коме се од светог Давида научисмо појати: Буди ми Бог заштитник, и камени град, и тврђава, где бих се спасао! (Пс. 33, 3). Ми немамо оклопе, ни шлемове, ни штитове, помоћу којих бисмо одбили варварске стреле, него имамо духовно оружје љубави, и оклоп наде, и штит вере, и шлем спасења (Еф. 6, 16.17). Тиме се наоружајмо! Ми немамо пукове војске, који би нас заштитили од варвара, него ће Анђели Господњи, који окружују оне који се боје Господа, избавити нас (Пс. 33, 8). Јер је нама живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21). Нас није довела у ову пустињу жеља и љубав према пролазном животу. И чега ради се настанисмо у овом пустом месту? Не љубави ли Христове ради? И ако овде будемо убијени, бићемо убијени Христа ради, кога ради овде и живимо.
Тако се међусобно тешећи и храбрећи, и Богу поверавајући тела и душе своје, они живљаху у лаври. А беше још један оправдан и побожан разлог који их задржаваше да не напуштају манастир. То је ово: Околни житељи били су непријатељи овом светом месту, и ништа нису тако желели, него да лавру светог Саве виде разрушену, опустошену и безмонаха. И када би братија за кратко време напустили лавру, одмах би ови непријатељи дошли, запалили цркву и келије, и сву обитељ сравнили са земљом, да је више не буде. Стога свети оци живљаху у манастиру безизлазно. И они беху не као трска коју ветар љуља, него као стубови на камену утврђени, које ветрови и олује искушења не могу поколебати. И они не напуштаху лавру не само ради тога да би чували зидове и грађевине њене, него више ради славе Христа Господа, који је на том месту некада био прослављен, и у дане њихове прослављан.
Тако су ти свети оци живели у лаври све док их је Вишњи Заштитник, на молитве преподобног оца нашег Саве, по светој вољи својој чувао неповређене од варвара. Јер иако је њихова војска много пута из Арабије или из других крајева наилазила, и поред лавре пролазила, па понекад и свраћала, али није чинила никакве зулуме већ само тражила храну. Истина, војници су непријатељски и љутито гледали на иноке, али пошто Бог није допуштао, они им ништа нису могли учинити. Када би добили храну, колико се могло нађи у лаври, војници су одлазили својим путем, али често и претили како ће разрушити лавру и опустошити.
Једном приликом крену један варварски пук да опљачка и разори лавру. Али се у близини Витлејема судари са војском, коју беху Јерусалимљани поставили да спречава варварима прилаз ка Светоме Граду. У тој борби варвари бише побеђени и најурени, и једва ко жив умаче од покоља. Али другом приликом крену из главног логора варварског друга војска, са истом злом намером. И кад дође до једног села недалеко од лавре, војници нађоше много вина сакривеног у једном шумарку, напише се, и између себе побише, да је било много рањених и мртвих. Тако им се намера не оствари, и војска се разиђе.
После свега тога би Богу по вољи да на слуге Његове наиђе искушење, као некада на праведног Јова, да се, као злато прекаљено у топионици, нађу достојни Бога. И попусти Бог да се варварске руке косну Његових светих угодника, којима беше припремио мученичке венце. Преподобни оци, који беху чули за она два ранија похода против лавре, сеђаху и сада у својим келијама без страха, проводећи Свету Четрдесетницу у прописаним подвижничким подвизима. У то време, нахушкани од ђавола, договорише се арапски варвари, њих око шездесет, да наоружани ударе на лавру, надајући се да ће код монаха наћи нека блага и богатства. И пете недеље Свете Четрдесетнице, тринаестог марта у осам сати пре подне, они навалише на лавру. Монаси, осетивши њихов долазак, брзо побегоше из својих пустињских келија у манастир и у цркву. Варвари са исуканим мачевима и затегнутим тетивама налетеше на манастир халачући као да улећу у битку. Неки од отаца, желећи да њихову јарост стишају, изађоше кротко пред њих, и благим речима их саветоваху, говорећи им:
Зашто се, о људи, дошли к нама, ненаоружаним и мирним, као да сте у рат пошли, и као да смо вам ми непријатељи који су вам нажао учинили? Ми смо мирни према свима; нисмо никада никоме, ни вама, нажао учинили. Јер ми све своје у свету остависмо, и ради тога у овој пустињи живимо, да бисмо били далеко од непријатељстава, свађа и ратова, како бисмо могли у тишини оплакивати грехе своје и угодити Богу. И ми не само никоме од вас нажао не учинисмо, него се још старамо да вам и добра чинимо, уколико нам је могуће, јер смо многе ваше, који су овамо долазили, гостили и одмор им пружили“ и храном их за пут снабдели. Стога не треба да нам враћате зло за добро, већ треба да сте нам благодарни за добра која учинисмо. Ево, и сада смо готови да вам дамо хране, и да вам укажемо уобичајено гостопримство.
А варвари с гневом викаху: Нисмо ми дошли овде ради хране већ ради злата и сребра. Ви имате да изаберете једно од двога: или да нам дате толико и толико злата и сребра, па ћемо вас оставити у животу, или ћемо вас побити, ако нам не дате. – На то им оци одговорише: Верујте, људи, ми смо убоги в ништи, и толико оскудни, да ни хлеба немамо довољно, ни оде> ће на претек. А злато и сребро, које захтевате, ми никада ни у сну на њих помислили нисмо, јер ми употребљавамо само оно што нам је најнужније за живот, и то у малој мери.
Када светитељи то рекоше, варвари се разљутише, и читаву кишу стрела пустише на сабране иноке; и не престадоше са тим док не испразнише своје тобоце. И тако убише тринаест преподобних отаца, а друге лакше или теже ранише. Онда поле теше на келије, камењем обијаху врата, и изношаху и оно мало убогих стварчица монашких. Затим упалише келије. Хтедопк. то исто да учине и са црквом. Али, по Божјем промислу, пре но што они донеше дрва и огањ да цркву запале, угледаше у даљини неке људе, па мислећи да то долази војска из Јерусалима да заштити иноке, одмах нагоше бегати односећи опљачкане ствари иночке. А ава Тома, извлачећи стреле из тела рањене братије, омиваше им ране, и привијаше потребне лекове, јер по струци беше лекар врло искусан. Тада су се могле видети љуте ране, код неких на грудима, код других на раменима, код трећих на лицу и челу, а четвртима главе беху камењем поразбијене. И силна крв течаше из њих. Призор је био дирљив и страшан.
А уочи Цвети, за време свеноћног бденија, стиже вест преподобним оцима да они исти варвари скупљају велику дружину разбојничку, да опет нападну на лавру. Блажене оце спопаде страх и трепет, али не побегоше, него, припремивши се за смрт и ослонивши се на Бога, они очекиваху крај. А кад се приближи дан страдања Господњег, наста дан страдања и преподобних отаца. Јер двадесетог марта, на Велики Четвртак рано нападоше по други пут разбојнички на Лавру Арапи са великом силом, и бездушно убијаху преподобне оце на разне начине: једне стрелама побише, другима главе мачем одсекоше, треће напола пресекоше, четвртима руке и ноге поодсецаше, а неке камењем засуше. А оне што остадоше у животу, уведоше у цркву, да их тамо муче да им покажу црквене ризнице и манастирску имовину. Обитељ пак беху опколили, и по горама и брежуљцима страже поставили, да им ни један инок не би умакао. Јер многи се дадоше у бекство, али их похваташе, тако да једва ко утече. Блаженог Јована, старешину гостопримнице, младог по годинама, ухватише кад је бежао, и на гори га без милости мучише, жиле му на рукама и ногама пресекоше, па га за ноге вуцијаху по камењу од врха горе чак до цркве, и сва му се кожа на леђима одра од оштрог камења. А црквени ризничар, преподобни Сергије, видећи муке преподобних отаца, и бојећи се да, мучен, не прокаже где је сакрио црквене драгоцености, кришом се извуче и побеже из манастира. И кад је већ био далеко, ухватише га варварске страже, и силом га у манастир враћаху. Али он не хте да се врати, и они му одсекоше свету главу. Затим неколико других отаца утекоше из руку убица и сакрише се у једној пећини изван манастира. Њих примети стражар са брежуљка, и довикну својој дружини, показујући им руком пећину у коју уђоше монаси. И одмах један страшан Арапин са исуканим мачем оде и стаде пред улазом у пећину, и страшним гласом наређиваше онима што су се сакрили да изађу. Док они дрхтаху од страха, преподобни Патрикије, један од њих, рече им шапћући: Не бојте се, братијо, ја ћу за све изаћи, и погинућу, а ви седите ту и ћутите. – И изиђе к Арапину, готов да душу своју положи за пријатеље своје. Арапин га са претњом питаше, да ли има унутра и других монаха; а преподобни одговараше, да је сам био. И Арапин га одведе до цркве.
Када варвари одасвуд сатераше свете оце у цркву, рекоше им: Откупите себе и цркву своју са четири хиљаде златника. Ако не, онда ћемо вас одмах мачем посећи, и цркву вашу огњем сажећи. А свети оци кротко одговорише: О људи, опростите Бога ради, не проливајте низашто нашу невину крв, јер толико злата колико од нас иштете, ми немамо, нити смо икада имали. Ето, сада се ниједан златник не може наћи у целој лаври нашој. А ако хоћете, узмите све што видите на нама, одећу нашу; и све што видите, и нађете, узмите, само нам живот поштедите.
Испунивши се јарости, варвари са заглушном виком витлаху мачевима над главама светих, као да хоће да их посеку, и говораху: Дајте нам златне и сребрне сасуде црквене, и покажите нам остале манастирске ризнице. А свети оци одговорише, да никакве ризнице немају. Тада варвари рекоше: Кажите нам ваше старешине: игумана и остале стројитеље. Преподобни одговорише: Отац наш игуман не налази се сада у лаври, јер је послом отишао у Свети Град, а ми смо сви једнаки.
У обитељи беше пештера преподобног оца нашег Саве. Варвари узеше све свете оце, уведоше их у ту пештеру, па при улазу у пећину наложише ватру, трпаху у њу суварке и ђубре, и тако створише огроман смрдљив дим, којим мораху преподобне у пештери, еда би им проказали црквене ризнице и своје старешине.
Затим их изведоше на испитивање. И претећи им са безброј страшних смрти, тражаху да им покажу ризнице. Али не чуше од њих никакав одговор, већ само њихове молитве Богу. Јер један викаше: Господе, прими у миру дух мој! а други говораше: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје!
И опет их све загнаше у исту пештеру, и мораху их врло љутим димом. И умреше од дима осамнаест преподобних отаца, међу којима беху гореспоменути Јован и Патрикије блажени. А имена осталих, који од дима бише угушени, и мачем посечени, и другим мукама уморени, једини Бог зна који их је записао у књизи живота. А оне које дим не могаде угушити, свирепи и нечовечни варвари, љуто мучише, бијући их и ногама газећи; И кад не успеше ништа да сазнаду, а већ се уморише мучећи преподобне, они покупише све црквене и лаврске ствари што нађоше, и натоваривши на манастирске камиле, отидоше.
Тада се постепено почеше скупљати у манастир она братија који једва остадоше живи, и који се беху сакрили по гудурама и пећинама горским. И они покупише и унеше у цркву тела преподобних отаца, на разне начине побијених. И сву ту ноћ спасоносног страдања Спасовог проведоше у неутешном ридању. И потом их чесно сахранише. А оне оце који беху изранављени и полумртви, братија подвргоше лечењу на челу са напред споменутим лекарем, блаженим Томом, који остаде жив, и који касније беше игуман такозване Старе Лавре.
Тако преподобни оци у обитељи преподобног Саве мученички скончаше 796. године. А они варвари, по одласку свом из Лавре, одмах бише неочекиваном смрћу поражени од Бога, и без мача попадаше мртви по пустињама и пољима, да их разнесу пси, звериње и птице. А душе њихове кукавне одоше у пакао, где се огањ њихов не гаси, и црв њихов не спава. Душе пак побијених отаца преподобних обретоше се у руци Божјој, и удостојише се славе мученика од Христа Бога, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
СПЦ