Преобраћење једног индијанца (1. ДЕО)

Пут једног Индијанца, поглавице племена МОХАВК  у наручје православне цркве. Једна савремена прича православне „јуродивости“ у индијанским резерватима у Kанади.

Субота увече. Осветљење је оскудно. У руској митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла вечерње је тек почело. Сенке силуета малобројних верника добијају тродимензионални облик док чекају да запале свеће пред чираком. Величанствени иконостас је израђен почетком века од стране искусних мајстора.

Ово ми је други пут да ту дођем на вечерње за ових неколико година. „Светлости тиха…“ на словенском језику ствара осећај унутрашњег мира и одмора. Сва твар се тада моли за дан који је прошао и за дан који долази. Након лудила протеклог дана, ово склониште молитве укроћује звери ума.

У полумраку разазнајем неке фигуре. Једна Рускиња старица са унуком, један висок мршав мушкарац средњих година, млада девојка од отприлике петнаест година, млад пар са двоје деце. И одједном ми привлачи пажњу нешто поред великог прозора.

Разабрао сам силуету човека, различитог од других. Био је то један педесетогодишњи Индијанац са изражајним карактеристикама лица и косе везане у реп, који му је допирао до појаса. Поглед ми се зауставио на њему. Заиста чудна фигура.

На крају богослужења, нисам више могао да кријем знатижељност, па сам му пришао да се упознамо.

– Ја сам Јанис – представио сам му се на енглеском – Добродошао.
– Ја сам Владимир – одговорио ми је.
– Ја сам Грк, а ти? – питам га.
– И ја – одговара ми.

Запрепастио сам се. То је била последња ствар коју сам очекивао да чујем!

– Говориш ли грчки? – питао сам.

Мало се замислио, па ми је одговорио на грчком:

– У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.

Завршавајући цитат, од срца се насмејао. Нисам знао шта да кажем.

– Ја сам Индијанац – кратко ми је рекао – Али се са друге стране осећам као Рус и Грк и Србин и Румун, јер … знаш ја сам православац.

Очи су му засјале, као и моје срце

Тако сам се упознао са Владимиром. Његово право име је било Франк Натаве, пре него што постао православац и на крштењу добио име Владимир. Веома сам желео да сазнам његову животну причу, из радозналости али и интересовања за њега истовремено.

Много касније смо постали и пријатељи. Често смо разговарали шетајући, углавном у његовом индијском селу. Показао ми је и научио ме много чему непознатом нама белцима. Увек на једноставан и ненападан начин. Без трага надмености. Поред њега сам имао снажан осећај да сам његов ученик, а када би му то поверио одговарао би да су истински лепе ствари увек обостране.

Остаће ми незаборавно у сећању, како сам му у почетку познанства, ношен својим младалачки ентузијазам, стално постављао тешка питања. Он би ми тада равнодушно одговарао:

– Не знам, хоћеш ли ми ти рећи?

А једном, када сам се већ уморио слушајући „не знам“, па га упорно молио да ми нешто више одговори, сажаливши се на мене, рекао ми:

– Е! Kад толико инсистираш, рећи ћу ти, али прво ћу питати моју пријатељицу.

Скочио је, а затим се испружио на земљу, прислонивши уво на тле.

– Шта то радиш? – питао сам .
– Питам земљу – одговорио ми је и пре него што сам дошао себи од изненађења, наставио је:
– Попут Аљоше Kарамазова.

Од тада никада више нисам инсистирао на одговорима. Заједно са њим сам изненађен пратио изненади гром који рађа кишу, а која опет храни земљу.
Пре неко време нас је Владимир заувек напустио. Његова смрт и његов тестамент су ме дубоко дирнули.

Сада када сећање на њега уместо да бледи, јавља ми се често у уму, решио сам да запишем догађаје, слике, сећања, његове речи и изразе, дајући кратак преглед његовог присуства међу нама. Надам се да ће и моје уво чути бурну тишину мајке земље Владимира, за мене Kарамазова.

Рођен у је индијанском резервату Каугхнавага, надомак Монтреала у Kанади, где је живео до своје смрти.

У селу данас живи 5.000 Индијанаца. Изграђено је из фонда владе, поред реке, а у њему живе већина Индијанца те области. Индијанци, као једини домороци Америке, заједно са Ескимима, уживају посебне привилегије и третман, јер су уступили огромне површине „мајке земље“, како је називају, својој браћи белцима.

Ове привилегије, као што су то да им није потребан пасош и да добијају дотацију од државе, понекад се тумаче као намеран покушај белаца да држе Индијанце необразованим, што је у великој мери истина.

Проценат алкохоличара међу њима је веома висок. Борба за групни опстанак им је главна дневна брига, заједно са очувањем своје традиције, на коју су веома поносни. Управљају на јединствен начин, који може много тога научити наше „цивилизоване“ политичке и социјалне структуре.

Врховни управни орган је Kонфедерација свих индијанских племена. Постоји поштовање према вођама (поглавицама) и старцима и старицама свих племена, које се преноси из генерације у генерацију. Љубав и поштовање једних према другима је темељ Kонфедерације.
У селу Каугхнавага живе три индијанска племена.

Већина су међутим из племена Мохавк. Село постоји од 1600 године и главни је центар племена Мохавк. Традиционално, Индијанци су увек били рибари, ловци, дрводеље и кожари. Нове генерације се више баве изградњом челичних конструкција и грађевином.

„Наше село“, рекао ми је Владимир, „заједно са многим другим индијанским резерватима, претворено је у великој мери, у 18. веку, у римокатолички протекторат.“

У ствари су католички мисионари захтевали по сваку цену, грпни преобраћај свију и то на силу.

Не са љубављу, већ са омчом око врата. Згазили су њихове вековне традиције и користили друге као одскочну даску за своје сопствене планове.

И ја сам до своје 32 године корачао овим утабаним путем. Kао што је говорила моја мајка, која је била поглавица племена:

„Дању си Римокатолик за очи света, а ноћу Индијанац за очи душе…“

Али у 32 години, нисам више могао да подносим ово ограничење, ову омчу коју сам носио око врата, те сам се побунио свој начин. Годинама сам истраживао наше корене, научио сам све наше индијанске језике, студирао на универзитетима белаца, што је било неуобичајено за Индијанца моје генерације.

Радио сам годинама као професор упоредне лингвистике. Много пута сам неправедно играо улогу кловна у њиховим академским играма, пошто сам за њих био
ретка, егзотична врста птице, са другачијом врстом перја.
Упоређивао сам наше речи са њиховим, француским и енглеским, наше посебности са њиховим.

Било је тренутака када сам се осећао да ме посматрају као кад археолози истражују фосиле. Мени су, међутим, ови сусрети различитих култура, без обзира да ли су били узвраћени или не, истовремено доносили и радост и тугу.
У мени је горела побуна али је била тиха попут зечијег скакутања. Моја мајка, стуб нашег села, за мене је била извор мудрости и великог бола. Била је мој индијански „старац Зосима“.

Дубоко је уздахнуо и наставио…

„Kако сам упознао Православље… Мој пут до Православне Цркве био је „тајни пут“, како ми кажемо на нашем језику. Једном ме је њена мрежа захватила и од тада ненаметљиво ходам њеним путем, носећи један тешки Kрст.
Повод је била лингвистика. Та област ме је увек импресионирала. Похађајући курсеве лингвистике, једном сам био дирнут читајући житије Светих Ћирила и Методија, који су познати као апостоли Словена.

Посебно ме је заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Упитао сам свог професора да ли бих могао негде чути некога да говори словенски. Рекао ми је да посетим једну од руских цркава. Позвао сам телефоном једну цркву и одговорила ми је аутоматска секретарица.

Позвао сам другу цркву и топао пријатељски глас ме је обавестио да је вечерње у 7 часова увече, а литургија недељом у 10 часова ујутро. Питао сам да ли могу да дођем. Наравно – одговорио ми је глас. Рекао сам да нисам ни Рус нити православац.
Одговорио ми је да Православна Литургија није само за Русе, нити само за православне, већ за цео свет. Зато сам скупио храброст да одем у суботу увече да чује словенски и упознам свештеника, који ми је тако лепо говорио.

А то је био један свештеномонах из Црне Горе. Име му је било Антоније. И он је сад већ упокојен.

Те прве суботе када сам присуствовао православном вечерњем богослужењу у митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла, доживео сам нешто без преседана. Гледајући иконе, слушајући појање, посматрајући земне поклоне (метаније) верника, иконостасе, миришући тамјан, осетио сам са сам нашао „тајни пут“.

Нећете веровати, али од тада мало по мало налазим сличности између индијанске и православне традиције.
Негде у мени, ово откриће је изградило мој индијански морал, а негде га и допунило. У почетку сам се осећао као да летим у облацима. Током моје прве литургије сам питао да ли могу да останем и после молитве за оглашене.

Рекли су ми: „Седи“.

И ја сам сео попут индијанског пса!

Од тада сам често долазио. У почетку, само недељом, затим и суботом, а касније и радним данима, ако су били велики празници. Није прошло много времена, и једне вечери су се верници исповедали после вечерњег богослужења. Било је период Часног Васкршњег поста. На крају су сви затражили опроштај од свештеника. Стављао би им је епитрахиљ на главу и осењивао их крсним знаком. Стао сам и ја у ред. Рекли су ми:

– Не можеш, ти ниси православац. Ово је Света Тајна!
– Ма цео наш живот је тајна – рекао сам.

Мало сам размислио и питао их:

– Па како могу да постанем православац?
– Питај свештеника – кажу они.

Није прошло много времена и пожелео сам да постанем православац. Дана када сам се требао крстити је била снежна олуја, те нисам могао изаћи из села. Kрштење је одложено за празник Ваведења Пресвете Богородице. Тако је и било.

Дали су ми име Владимир!

Преобраћење једног индијанца (2. ДЕО)

Превод са грчког Сања Павков

Манастир Лепавина