Најновији филм о „Земљи живих“ под називом: „Шта је људима немогуће, Богу је могуће – Светло у тами“ резултат је стваралачких и радионица арт-терапије које се спроводе у терапијским заједницама „Земље живих“ (мушка кућа на Ченеју и женска кућа у Сланкаменачким Виноградима). Филм приказује виртуелни, конструисани дијалог између бивших штићеника „Земље живих“, дакле људи који су победили болест зависности и остварили се у свету и друштву, и штићеника који су тренутно у програму психо-социјалне рехабилитације и ресоцијализације у терапијским заједницама „Земље живих“.
ЗЕМЉА ЖИВИХ
Лечење болести зависности у терапијским заједницама „Земље живих“ заснива се на психотерапији која у својој основи носи хришћански начин живљења, а доминантна техника ове психотерапије је логотерапија[1], односно, лечење смислом. Грчка реч логос има много значења, а основно је – смисао; терапија је неговање, служење. Логос је све оно за чим човек жуди.
Имајући у виду ширину значења појма логос, арт-терапија је у потпуном сагласју са логотерапијом, штавише арт-терапија би се могла сматрати једним од начина примене, видом, конкретизацијом логотерапије.
АРТ-ТЕРАПИЈА
Радионице арт-терапије спроводе се у „Земљи живих“ још од 2008. године, када је Центар за позоришна истраживања „Апс-Арт“ реализовао пројекат „Црта“ – интерактивну позоришну представу која је јавно изведена 2009. године у новосадским позориштима: „Позориште младих“ и на сцени школског позоришта Гимназије „Лаза Костић“.
Од 2015. године радионице арт-терапије представљају сталну и континуирану праксу живота и лечења у терапијским заједницама „Земље живих“; нарочито важна у фазама рехабилитације и ресоцијализације целовитог програма лечења болести зависности.
Кроз краће уметничке и стваралачке форме: кратке драме, позоришне представе, сценске игре или игроказе штићеници износе своја лична искуства са проблемима болести зависности.
Ове године, 2021. штићеници и штићенице терапијских заједница „Земље живих“: мушке куће на Ченеју и женске куће у Сланкаменачким Виноградима; учестовали су у реализацији видео рада, својеврсног видео документа у којем су личним примерима илустровали терапијске технике и активности којима се спроводи њихова рехабилитација и ресоцијализација.
По речима режисера филма Срђана Миљковића, са друге стране, бивши штићеници и штићенице „Земље живих“ сведочили су своја искуства по завршетку програма рехабилитације и ресоцијализације: поново укључивање у друштво и реалан живот са акцентом на њихову евентуалну дискриминацију.
На тај начин овај видео документ представља својеврсни дијалог узмеђу бивших зависника успешно рехабилитованих и ресоцијализованих, и штићеника који су тренутно у програму, истакао је Миљковић за „Чудо“.
Филм су реализовали –
Продуценти: Бојана Бокан и Срђан Миљковић
Сценарио: Срђан Миљковић
Сарадник на сценарију: Дуња Топалски
Директор фотографије: Александар Ербес
Камера: Ема Мартиновић
Дизајн светла: Стеван Лукић
Монтажа: Наташа Стојшин
Организација: Бојана Бокан
Реализацију филма помогли су: Влада Републике Србије – Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог у оквиру јавног конкурса „Спровођење антидискриминационих политика у Републици Србији за 2021. годину“; и Градска управа за спорт и омладину – Канцеларија за младе.
[1] У логотерапији пацијент се суочава са смислом свог живота и према њему се усмерава. Логос је грчка реч и значи смисао. Логотерапија се усредсређује на смисао човекове егзистенције и његово тражење тог смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао је примарна мотивациона снага у човеку. У логотерапији говори се о „вољи за смислом“ (насупрот принципу уживања, односно „вољи за уживањем“, на коју се усредсређује Фројдова психоанализа, такође и насупрот „вољи за моћ“ коју наглашава Адлерова индивидуална психологија).
ОПРЕМИО: Давор Сантрач
