„Воде, сестро! Шта чекаш?! Воооде!“
„Моји су родом од Гра’ова“…
„Ја имам само чет’ри шћери…
Ишколала сам их… Сад ова
најмлађа дође… Ког сад воде?!…
Виђи… Провјери…“
„Мени је моја кума дала
зеру млијека! Ишла би’ њој“
„Шта прича више ова жена?!
Госпођо! Ало! Животињо…
Лежиш са вратом што је балав!…
И обнажена!
Не могу више да те слушам!
И кашљеш и јечиш и стењеш…
Докле! Хоћеш ли црћи једном
занавек?“ „Ћути, ту је пре ње
Драгица била… Простакуша!“
„Мени је ледно“…
„Боме је моја кума мени…“
„Таблета иде после јела…
Не сада! Шта Вам није јасно?“
„Ова је мени преотела
и стан и мужа!“ „Ти?! Окрени
се! Доста са сном!
Хајде! Буди се! Ни случајно
Немој да силазиш с кревета!
Па, скоро си оперисана!“
„Боли ме, сестро, када шетам!“
„Ово никако није сјајно!
Мирујте данас!“
„Еда ми куме моје миле?“
„Докторе, ама нек умукне!“
„Ја вељу да гладна нијесам“…
„О, јађена сам… Мој унук… Не
једе грах“… „Кажеш – уселиле!?
Ја најприје сам!“…
„Злато, помоли се за мене…
Знаш… Ја дуго већ нисам била,
и молим Бога да ми стопе
у цркву пусти… Од кандила
светлости лепше нема…“ „Ене!
Почиње опет!“
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „У(з)даси”
