Представљање књиге Стевана Петковића – Буђење
Стеван Петковић, аутор књиге Буђење која је представљена Друге недеље Часног поста у сали Цркве светих Кирила и Методија у Новом Саду, својим животом сведочи да свака служба при Цркви није професија већ позив. Њега је тешка болест мултипла склероза извела из школске учионице и превремено га пензионисала али га није спречила да и даље буде катихета – да благовести јеванђеље и буде настављач свете браће из Солуна, да покаже једноставност православља у овом компликованом добу. „Ко хоће нађе начин а ко неће изговор“, наш Стева како га од миља сви зовемо ни поред окова на телу није тражио изговор, већ вертикалу живота, Смисао у заједници са Богом. То животно искуство је спојио са богословским образовањем и катихетским позивом и преточио у збирку од 16 предавања – есеја. Ти есеји иако настали као наставак његових предавања док је радио као катихета, односно њиховог уобличавања, су заправо и богословска промишљања о животу због чега би се наслов ове књиге могао читати и као буђење богословске мисли.
Отац Жељко Латиновић који је потписан као издавач књиге коју је Катихетски одбор Епархије бачке објавио са благословом Његовог преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, на самом почетку је рекао неколико срдачних речи о аутору, извињавајући се што је личан, као и хуманитарном фонду Катихетског одбора који је настао из потребе да се помогне потребитим катихетама и вероучитељима.
Како је статус вероучитеља несређен то смо сви ми веома лако можемо постати Стева. Отац Жељко је посебно нагласио труд брата Стевана и препознао његов ентузијазам и посвећеност као пример свим вероучитељима и катихетама.
О, делатности фонда посведочила је и Милица Петровић, катихета, која је рекла да је Стеву управо и упознала јер је добила ћерку негде у исто време кад и Стева сина те су заједно добили финансијску помоћ од овог фонда. Врло брзо након упознавања препознаваши у Стеви мисионарски жар као неопходни састојак верочитељског посла и откривши да има несређен рукопис књиге прихатила се заједно са оцем Ђорђем Стојсављевићем уредничког посла на књизи. Сам тај посао није био ни мало лак јер је Стева љубоморан на своје мисли и речи те је свака промена, која је углавном била техничке и граматичке природе, морала бити добрано аргументована да би је аутор усвојио.
Стил ове књиге је специфичан што је нагласио и катихета Дејан Перишић, објашњавајући да је свака ова целина, која се условно може назвати есејем, заправо збирка мисли, гноме, које су тематски синтетизоване.
Жанросвки је тешко утврдити саму форму, можда је најближе неким трактатима или, како се нашалио – тракторатима, алудирајући на то да је наш аутор завршио средњу пољопривредну школу али уместо орања њива и обрађивања земље он то свакодневно чини са својим сопством и у своју душу сеје јеванђелско семе које је род свој донело.
Посебно је било дирљиво подсећање на сам почетак Стевине катихетске службе који је био спонтан и директан какав је и његов стил. Наиме, отац Бранко Ћурчин, духовник брата Стевана, који је највише утицао на његов духовни развој, једном приликом после свете Литургије у чувеној бараци на Клиси, је рекао: „Иди у канцеларију неко те чека.“ Стева је затекао мноштво деце која су чекала час веронауке.
То је био период пре увођења Верске наставе у школским систем а нашем аутору није преостало друго него да по оној народној – прекрсти се и почне. Тај метод непосредног дијалога са ученицима и само подстицање одређеним мислима Стеван Петковић је усвојио и кад је предвао веронауку у школи.
А, управо је на тај начин по предлогу аутора и ова књига може бити од користи за извођење часа веронауке. Наиме, он је сугерисао колегама катихетама да поделе ученике на мање групе, свакој групи дају по неколико мисли из ове књиге а потом након одређеног времена да представник групе изнесе импресије које су у њима пробудиле те мисли.
