Чим сам се упознао с оцем Николајем, страх је просто нестао.
Испоставило се да је баћушка ретко добар и предусретљив човек. Лепо нас је примио у својој убогој кућици, која се налазила близу цркве. Угостио нас је чајем и оним што је имао. Моји оци остадоше насамо с њим да попричају и посаветују се, а ја ништа посебно нисамmимао да га питам. На растанку смо један за другим почели да прилазимо по благослов, а он би сваког с љубављу благосиљао и посаветовао. Кад јеmдошао ред на мене, отац Николај ме неочекивано ухвати за чуперакmи поче, да ли озбиљно или пак у шали, да ме вуче за косу успут ми говорећи:

– Немој да пијеш! Ти не смеш пити!

И за вољу, у то време стварно сам волео да попијем, нарочито у добром друштву с пријатељима. Међутим, то се по мени није могло видети јер сам изгледао много млађе у односу на своје године. Но старац је остао при своме. Изненада ме је повукао за чуперак да би ми подигао главу, а онда ми се пажљиво загледао у очи.

– Јеси ли ти монах? Зар још ниси? А било би добро да одеш у манастир!

Ма какав манастир?! Нисам издржао и просто сам почео да се на сав глас смејем! Ма, шта прича овај дедица? Па, ја се ускоро женим! Таман сам хтео да му то кажем, али ми је отац Николај руком затворио уста тако као да унапред зна сваку моју реч

.- Ћути, ћути! А било би добро да одеш у манастир! Поново сам почео да се смејем

– Ма, никако… – почех да објашњавам

Али старац ми ни овог пута није дозволио да било шта кажем.

– Пази, Гергије, кад будеш у манастиру имаћеш неко искушење, али немој да очајаваш!

Почео је детаљно да ми прича о некаквом искушењу једног монаха у вези с манастирском управом. Тек након десет година схватио сам да се то тицало мене. Но тад сам само снисходљиво слушао чудну причу оца Николаја и доживљавао је искључиво као старачку луцидност. Најзад ме је отац Николај благословио и у миру отпустио. Испратио нас је до пристаништа и док се наш чамац удаљавао, старац ми је
све време довикивао:

– Георгијушка, буди љубвеобилан!

Та сложеница, која се заиста ретко употребљава, дубоко ми се урезала у памћење, исто као и слика старца који стоји на обали и осењује нас крсним знамењем док му се седа коса вијори на ветру. Отац Рафаило ми је саветовао да озбиљно схватим речи оца Николаја, али ја сам се на то само насмешио. Ускоро сам све то заборавио као нешто што је за мене тада било непојмљиво. Међутим, у Москви се мој однос с вереницом изненада сам по себи пореметио. Охладили смо се једно према другом, а затим се и коначно разишли. Чак нам је обома било драго због тога. Све чешће сам имао јаку потребу да одем у манастир, да неко време боравим у њему. Пун љубави, широког срца да се помолим, ма просто да тамо живим. Након неколико месеци био сам сигуран да ме у животу не занима ништа осим манастира и служења Богу. Тад сам се с чуђењем присећао речи оца Николаја, код којега ме је Господ још много пута одвео.

 

Из књиге – Архимандрит Тихон (Шевкунов) – Несвети а свети

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име