Kао и свака ствар и свако биће, тако и оловка има своје име. Њено име је – оловка. То, заправо, и није право име. То јој некако дође више као заједничко, породично име. Јер, има разних оловака: обична (графитна) оловка, мастиљава оловка, хемијска оловка, патент-оловка итд. Породично име потиче обично од неког породичног претка који је био познат или чак славан. Породични предак свих данашњих оловака била је оловна писаљка, писаљка од правог олова – оловна оловка. Још у старој Грчкој, а касније и у Италији – све до 16. столећа, писари су употребљавали штапиће од изливеног олова. Да не би упрљали прсте и да би их лакше држали, навлачили су им фине кожне навлаке.
Тако је, ето, изгледао предак данашње наше оловке. Али по чему је он био толико славан да му се име до данас задржало? Е, то је дуга прича. Ипак, рећи ћемо оно што је најважније. У време кад су се употребљавали оловни штапићи није било данашњег папира. Писало се по пергаменту –посебно обрађеној животињској кожи, названој тако по имену старог азијског града Пергама. Да би редови били равни и паралелни, прво су се извлачиле водоравне линије, по којима се онда писало. Тај посао није се могао обављати било чиме, већ управо оловним штапићем. Зато је он био на великој цени. Његово оловно срце, коме није могла одолети ни најгрубља пергамена, учинило га је славним, најславнијим међу свим писаљкама онога времена. И зато су остале писаљке послушно исписивале слова по линијама које је он извукао.
Потомци оловне писаљке, данашње наше графитне оловке, имају нежна срца, срца која се лако могу сломити. Осим тога, оне немају скупоцене кожне одеће, већ су обложене обичним меким дрветом. Оне не служе само за извлачење линија – њима се исписују и слова, помоћу њих се црта. Због свега тога данашње оловке нису на великој цени као њихов предак – права оловна оловка. Важније је и вредније од њих свако и најобичније наливперо. Али оне су ипак поносне, оне имају славно име, име свога претка, велико породично име, оловно име – оловка.
То дично име наџивело је у нашем језику све друге називе за сличне писаљке. Раније се говорило још и плајваз, од немачког блеиwеисс – оловно белило, па и лапис, што дословно значи – камен, јер су се некад писаљке правиле и од камена. Оловка је остала оловка, иако се одавно већ не прави од олова него од графита.
Од 1812. године у Америци се производе писаљке од танких графитних штапића с дрвеном облогом. Тако су настале обичне оловке каквим и данас пишемо. У међувремену та чувена писаљка стекла је различите намене, па се у наше време производи више од петсто различитих врста оловака – од оних обичних, ђачких, до оних којима се служе конструктори свемирских летелица, или оних којима хирурзи обележавају места за операцију.
Најдужа оловка на свету направљена је у Енглеској. Дужине преко два метра, тешка готово седам килограма и са срцем промера два и по центиметра, она не служи за писање. Та голема графитна писаљка стоји као споменик обичној нашој оловци, која је, ето, својим именом и делима премостила читаве векове.
Порекло речи „библиотека”
Милан Шипка, Приче о речима
