ПРВА СРПСKА БОЛНИЦА СЛУЖИЛА ЈЕ САМО ЗА ЛЕЧЕЊЕ, ШТО ЈЕ У ТО ВРЕМЕ БИЛО РЕТKОСТ И У ОСТАЛОМ ДЕЛУ ЕВРОПЕ. НА ЗАПАДУ KОНТИНЕНТА СУ СЕ ТАДА УГЛАВНОМ ОСНИВАЛА ПРИХВАТИЛИШТА ЗА СИРОМАХЕ И БОЛЕСНИKЕ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ ХРОНИЧНИХ БОЛЕСТИ, KАО И СВРАТИШТА
У културној ризници српског народа, као и у његовој свеукупној историји, манастир Студеница заузима централно место. Он је и „прво и најснажније врело наше духовне мисли, извор многих креативних вредности и утемељитељ уметничке, књижевне и здравствене културе“ (Градимир Станић, 1986, поводом осам векова Студенице). Да се овај манастир сврстава међу најзнаменитије српске, али и европске средњовековне споменике, довољно је познато широј јавности, а 1986. године и званично верификовано одлуком УНЕСЦО-а о његовом упису у Листу светске културне баштине.
Овим текстом наша пажња ће бити фокусирана на констатацију Радомира Станића, врсног познаваоца историје манастира Студенице и дугогодишњег управника Републичког завода за заштиту споменика културе, да је овај манастир, између осталог, и „утемељитељ наше здравствене културе“, а непосредан повод је 800. годишњица почетка рада прве српске болнице која је формирана у овом манастиру, према више историјских извора, 1207. године.
ГРАДЊА СТУДЕНИЦЕ: Свети Сава, у биографији свога оца Стефана Немање, о подизању манастира Студенице код Ушћа недалеко од Kраљева, поред осталог каже: „…било је ово место као пусто ловиште зверова. Kада је дошао у лов господин наш и самодржац Стефан Немања, који је владао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да у овом пустом месту сагради овај манастир“. Дакле, Студеница је настала у време када је њен оснивач и родоначелник династије Немањића која ће владати Србијом готово два века, био на врхунцу своје моћи. Први део радова на зидању манастирске цркве и осталих здања трајао је од 1183. до пролећа 1196. године, када је Немања, оставивши престо, примио монашки постриг и дошао у свој манастир.
Немањиним одласком у Хиландар (1197), бригу о најлепшој грађевини српске средњовековне архитектуре преузео је његов син и наследник на рашком престолу Стефан Првовенчани. Kада је две године касније Немања умро, Стефанов брат Сава је мошти њиховог оца пренео у Студеницу. Под Савиним старешинством, који је у међувремену посвећен за архимандрита (чин до епископа), манастир постаје политички, културни и духовни центар српске државе.
Манастир Студеница
ОСНИВАЊЕ БОЛНИЦЕ: Почетак XИИИ века био је на Балканском полуострву веома буран. С једне стране Бугари врше честе упаде у Србију (1203), у којој бесни братоубилачки рат између Немањиних синова Стефана и Вукана, а на другој страни крсташи освајају и пљачкају Цариград и оснивају Латинско цараство (1204). Поред тих недаћа Балкан, па и српске земље, погађају глад и епидемија куге, уз велики помор становништва, о коме биограф Доментијан, у Житију светих српских просветитеља Симеона и Саве, пише: „…јер када дођоше иноплеменици ваистину опустише отечество наше, једни погинуше од оружја, други беше одведени у ропство, после дође други иноплеменик звани глад и не жалећи род наш, без стрела стрељајући, и без копља бодући, и без мача секући… толико лешева остављајући, тако да су били пуни двори и куће и распућа, јер не бејаше довољно гробара да их сахрањују, већ су их закопавали у житне јаме.“
Али, упорни Сава, у свом науму да уреди државу, прво удара темеље њене културе. Између осталог, он у Студеници оснива болницу, као њен саставни део. Било је то, највероватније, 1207, односно тачно пре 800 година.
Ипак, иницијатива за оснивање прве српске болнице не може се приписати само Сави Немањићу. Наиме, болница у Студеници (као и она у Хиландару) била је основана по угледу на византијске болнице, конкретно – на болницу манастира Свете Богородице Евергетиде (Добротворке), чији је типик преведен на српски језик за потребе болнице у Студеници. Ако знамо да је типик Свете Богородице Евергетиде био у ствари типик велике цариградске цркве Свете Софије и да су са организацијом црквеног живота у оба објекта били пођеднако упознати и Сава и отац му Немања, онда се може рећи да се оснивање прве болнице на српском тлу приписује њиховој заједничкој иницијативи.
УРЕЂЕЊЕ БОЛНИЦЕ: Прва српска болница служила је само за лечење, што је у то време била реткост и у осталом делу Европе. На западу континента су се тада углавном оснивала прихватилишта за сиромахе и болеснике од неизлечивих хроничних болести, као и свратишта. Ово не значи да у Србији тога времена није било и оваквих или сличних социјалних установа. Потврду да је прва српска болница била искључиво медицинска установа налазимо у Студеничком типику.
Студеничка болница налазила се у засебном објекту у оквиру манастирског комплекса. Оболелим монасима, за чије лечење је болница првенствено била намењена, Студенички типик (глава 40) препоручује стрпљење за време лечења и скромност у прохтевима. Ипак, исти документ прописује грејање просторије у којој леже болесни монаси.
У Типику се помиње и работник, лице чија је дужност била да припрема лекове, и да лечи и негује болеснике. Kасније се ова особа називала кологер за болницом (калуђер одређен да се стара о болници), да би се у Биографији Стефана Дечанског појавио и термин строитељ двора (управник болнице), што говори да се о болници тада старало више људи. Медицинско знање наших првих здравствених радника, односно лекара-емпирика, није се разликовало од знања њихових колега на Западу. И једни и други су своје знање стицали учећи од старијих, као што се учи занат. Скуп тих знања и начин њихове примене у лечењу болести „обликовао се у оно што данас називамо народном медицином“ (др Милош Благојевић).
У редовним околностима прва српска болница је имала 12 лежаја и једног работника, док се у случају масовних обољења, или како се у Типику каже када „мнози у језу упадајут“, повећавао број лежаја и број работника.
Од медицинских списа прве српске болнице сачуван је само један. То је спис под називом Дамаскина Јована о човеку и шта је човек, који описује распоред сокова у човечијем телу. Заправо, ради се о препису из XВИИИ века, а чува се у библиотеци Универзитета у Болоњи под ознаком МС. 1.044, Марс 103, В. Посебно сведочанство о медицинској култури нашег народа налазимо на фрескама средњовековних манастира. Позната је сцена купања новорођеног Христа (фреска Рођење Христово, Сопоћани) и посебно фреска Рођење Богородице (Студеница), по којима стичемо представу о знању наших људи тога доба о здрављу. На студеничкој фресци је насликана када са топлом водом, која служи за купање новорођенчета, и дадиља која држи чисти убрус и проба температуру воде. На другој страни фреске је дете у високој колевци, које дадиља хлади лепезом и чува од мува, као и породиља коју једна болничарка хлади лепезом, док јој друга приноси освежавајуће пиће. Све су ово призори високе здравствене културе.
Можемо закључити да је оснивање болнице манастира Студеница важно не само за нашу медицинску повест, јер смо још пре осам векова ушли у заједницу европске научне медицине, већ и за укупну српску културу, имајућу у виду да је медицина део културе једног народа. Свакако, „прва српска болница има значајно место у ланцу наших најстаријих цивилизацијских тековина“.
Време 874.