Сећање из детињства често нас одведе до омиљеног меде који је са нама преживео све наше страхове, или ћебета под којим нас је мама сваке вечери успављивала. Ипак, најмоћнији подсетник тога какви смо били када смо били мали свакако су бајке које смо слушали.
Снежана и седам патуљака, Пепељуга, Успавана лепотица, Петар Пан и многе друге приче обликовале су нашу машту и усадиле нам моралне компасе којих се већина нас и данас придржава. Ипак, једном када су научници почели да проучавају корене ових бајки, много мрачнији и језивији детаљи почели су да испливавају…
“Црвенкапа” је позната бајка у којој мала девојчица среће вука. Различите верзије приче су постојале у фолклору многих народа све док једну од њих није у 17. веку забележио Шарл Перо. Најпознатију верзију су у 19. веку написала браћа Грим, а оригинална прича је већ у том моменту претрпела значајне промене.
И живели су срећно до краја живота?!
Најпознатија верзија бајке прича о девојчици са црвеним огртачем (према Пероовој верзији) или црвеном капом (према варијанти браће Грим) која одлази у посету болесној баки. Пут је води кроз шуму где среће вука коме лаковерно открива куда је кренула.
Нека паметнија “Црвенкапа”
Браћа Грим написала су и другачију верзију “Црвенкапе”.
У њој, девојчица није поверовала у вукове лажи, бака га није пустила у кући већ су га намамиле мирисом кобасица да покуша да уђе кроз димњак. Бака и Црвенкапа су на ватру ставиле кључалу воду у коју је вук упао и жив се скувао.
У модерној бајци, вук јој одвраћа пажњу брањем цвећа, одлази пре Црвенкапе код баке и поједе старицу. Онда, премаскиран у баку, чека девојчицу и успева да и њу поједе. Након што сит легне у кревет и заспи појављује се дрвосеча који му расече стомак, извади неповређене баку и Црвенкапу, а вуку стомак напуни камењем. Након што се овај пробуди, сувише је тежак да би бежао и тако умре.
Ипак, није све тако једноставно. У Пероовој верзији вук поједе и Црвенкапу и баку и то је крај приче. Нема срећног краја, а Перо је мислио да бајка служи као упозорење девојчицама да не причају са непознатима. Браћа Грим су увела лик ловца који спашава ситуацију и тако направили срећан крај, али постоје и верзије које су далеко мрачније!
Црвенкапа као људождер
Порекло “Црвенкапе” може се пратити све до 10. века и Француске где су сељаци ову бајку причали крај ватре. На тај начин пренета је у Италију где су се појавиле прве варијације на причу која је почела да се зове и “Лажна бака” (“La Finta Nona”) и „прича о баки“ (““The Story of Grandmother”).
Овде прича постаје прилично језива и помало перверзна јер се уместо вука појављује вукодлак који убија баку и заузима њено место.
Црвенкапа, замишљена као тинејџерка или млада девојка пре него девојчица, долази и затиче богату трпезу и на превару једе бакине зубе (од којих мисли да су пиринач), месо (за које мисли да су шницле) и пије бакину крв (за коју мисли да је вино). Тако, и она се претвара у људождера-вампира!
Након тога, леже у кревет са чудовиштем, а неке верзије имплицирале су и постојање сексуалног чина јер вукодлак онда тражи од Црвенкапе да скине огртач и баци га у ватру.
Бајку о Црвенкапи деца су слушала вековима и то широм планете
Неки етнолози успели су да пронађу мало другачију верзију француске приче по којој је Црвенкапа препознала премаскирног вука и успела да побегне из бакине куће.
Интересанто, ова варијанта бајке Црвенкапу представља као храбру, малу хероину која је ослања само на своју домишљатост и лукавство како би избегла страшну судбину.
Тек верзија браће Грим је увела одраслог мушкарца који стиже да је спасе, пише портал Vintage news.
Бајке веома сличне Црвенкапи постоје и у традицији Kине и Тајвана. Зове се “Тигар бака” и датује се чак у време династије Kинг тј. у 17. век. Мотив, идеја и ликови су скоро идентични, а једино је главни негативац тигар, а не вук.
istorijskizabavnik
