Пре неколико месеци на њиховом 20. Свеамеричком сабору, на захтев верника, Свети Синод Православне Цркве у Америци издао је посланицу под насловом Изјава о истополним везама и сексуалном идентитету.

У историјском контексту хришћанске вере, једина ствар која је иоле упечатљива у вези са овом посланицом је чињеница да је било ко осећао потребу да је уопште изда (нажалост, таква потреба је сувише стварна).

Састоји се само од једноставне и смирене реафирмације „непроменљивог учења Христа Спаситеља“ о сексуалном идентитету и моралу, поновног наглашавања да такво учење произилази искључиво из „љубави и из искрене бриге о душама“ и, на крају, опомене вернима да јавно не противрече и не поткопавају учење Цркве у овим стварима.

Упркос потпуно неупадљивом садржају ове посланице, није било баш изненађујуће што су Дежурни тужитељи одмах почели да вичу:“Крваво убиство!“.

Дух Језекиља Булвера1 је ужурбано почео да кружи друштвеним мрежама, свуда изјављујући да је Свети Синод сачинио такав документ јер је био у рукама (можете да одаберете)

а) ауторитарне маније

б) идеолошке поседнутости

в) ирационалног страха

или — невероватно, али истинито —

г) неприродне опсесије сексом (тврдити, у контексту Америке 21. века, да су епископи ти који су претерано фиксирани на секс, је све осим вероватно).

Било је, наравно, мало или нимало расправе о томе да ли је Свети Синод заиста био у праву у својој афирмацији васељенског црквеног учења — заиста, такав приступ би се несумњиво показао знатно тежим за агитаторе од њиховог покушаја да се одбаце јерарси као ништа друго до група уплашених, назадних, моћи гладних остарелих белаца.

Признаћу, међутим, да сам био помало изненађен тактиком коју су се неистомишљеници готово одмах ухватили: једногласно су почели да тврде да Свети Синод насилно покушава да уништи академску слободу.

За њене клеветнике, најувредљивији одломак посланице био је следећи: Позивамо све свештенство, теологе, учитеље и мирјане унутар Православне Цркве у Америци да никада не противрече овим учењима проповедањем или учењем против јасног моралног става Цркве; објављивањем књига, часописа и чланака који чине исто или производњом или објављивањем сличног садржаја на Интернету.

Другим речима, њихова (наводна) замерка није била толико на реафирмацији универзалне доктрине Цркве од стране Светог Синода, већ пре на чињеницу да су се усудилили да очекују да њихова паства заиста озбиљно схвати ту доктрину.

Очигледно, Свети Синод може имати право да проповеда у ветар колико год жели, али у тренутку када почне да захтева од верника да се уздрже од јавног заговарања учења и праксе која уништавају душу, он је прешао границу и зашао у неку врсту репресивне тоталитарне диктатуре.

Али, дозволите ми да ово изнесем у другом светлу: да је Свети Синод уместо тога издао посланицу која потврђује универзално хришћанско учење да Бог постоји и позвао причешћујуће чланове Цркве да не уче јавно да је Бог само плод маште Синода – да ли би било који православни хришћанин трепнуо трепавицама на било шта друго осим на чињеницу да нешто тако очигледно мора да буде пренето на папир?

Наравно да не.

Очигледно је постојање Бога сасвим у оквиру надлежности православних јерарха, а захтевати да верни верују у Бога како би се причестили је савршено разумно питање црквене дисциплине и праксе. Дакле, чини се јасним да је права позиција у основи свих агитпроп удара заправо ова: сексуални морал једноставно није ствар Цркве.

То није део легитимне области Цркве, па стога очекивање Цркве да верни послушају њене прописе мора стога бити нелегитимно, репресивно и жалосно.

Али ако сексуални морал некако више не припада области вере – у којој провинцији Глобалног села се онда тачно налази?

Згодно за ове академике, очигледно би требало да се испостави да сексуални морал припада академији. И тако њихова прилично збуњујућа тврдња да Свети Синод намерава да уништи академску слободу коначно постаје јасна. Ту је и извор њиховог беса: осећају да тај апстрактни Свети Синод покушава да одузме нешто што им суштински припада.

Они су ти који имају и право и надлежност да кажу Цркви шта она треба, а шта не треба да учи у вези са сексуалним моралом — а не обрнуто.

Да бих разјаснио своју поенту, изложићу вам још један мисаони експеримент: да је Синод уместо тога издао посланицу слажући се са овим академицима на тему сексуалног морала и налажући верницима да никада јавно не уче да су истополни односи или родна флуидност морално погрешни (на основу тога што је суд грешан, а хришћанство љубав) – да ли бисмо чули исте повике са истих страна?

Да ли бисмо чули исту страствену одбрану „академске слободе“ хришћана да негирају такву доктрину… Или бисмо уместо тога чули да би фанатици и назадњаци требало да обрате пажњу на пут љубави који им показују њихови јерарси?

Можда грешим.

Али можда, поред гласа Езекијела Булвера, чујемо и глас Хенрија Форда који одзвања у холовима академије: „Православна црква је слободна да проглашава и спроводи било које учење које жели… све док се слаже са нашим.“

Наравно, неистомишљеници тврде (и без сумње верују) да се једноставно баве одбраном људског права на слободу савести: слободу веровања у оно у шта се одлучи да верује. Али – кришом покушавају да ураде нешто много другачије.

На крају крајева, јасна је чињеница да свака особа има потпуно исту слободу да верује шта год изабере као што је веровала и пре него што је Синод први пут објавио своју посланицу (јерарси Православне цркве у Америци баш и не разбијају врата Универзитета Фордхам и вуку из њега у таму далеко некога ко каже нешто што им се не свиђа).

Оно чему се неистомишљеници тако оштро противе, у ствари, није ништа друго него да Црква духовно води управо оне људе који јој слободно долазе ради духовног вођства.

Црква објављује оно што је увек пројављивала: пут ка спасењу.

А избор је сада пред нама исти као што је увек био: хоћемо ли слободно изабрати да идемо тим путем или не?

У својој посланици, Свети Синод ПЦА је дивно истакао своју пастирску бригу и очинску љубав према свима који желе да дођу Христу и који се боре са својим страстима, искушењима и гресима, ма какви они били.

Црква је болница за болесне; Наш Господ је дошао као лекар да исцели оне који су болесни.

Угледајући се на нашег Спаситеља, који је раширио руке на Крсту, раширених руку дочекујемо све који желе живот покајања у Христу.

Врата Цркве — врата самог Раја — отворена су за једнога и за све.

Оно што је потребно да се прође кроз та врата исто је за све.

А свештенство Цркве Христове (мада смо и сами грешници) увек је спремно да учини све што је у нашој моћи да оснажи сваког човека да иде „правим и уским путем“ који непогрешиво води у вечни живот и бескрајну радост у Царству Божијем.

Али оно што апсолутно одбијамо је да се претварамо да је болест здравље, да је ропство слобода, да је пут у пропаст пут у рај.

И – да одговоримо на оптужбе које је изнео Булвер – разлог зашто то одбијамо нема никакве везе са моћи или политиком, са пресудом или са страхом.

Прави разлог је двојак: наша пастирска љубав и брига за свако дете Божије, уједињена са нашом чврстом и непопустљивом вером да је „Црква Бога живога, стуб и упориште истине“ (1 Тим. 3: 15) чиме се може имплицитно веровати да ће нас све безбедно одвести кући.

Коначно, када се све узме у обзир, драго ми је да су нам ови академици то тако јасно изнели.

Данас се заиста налазимо пред избором: да слушамо или глас популарне културе или глас Цркве.

Свако од нас, наравно, има апсолутну слободу да одлучи шта ће изабрати.

Али, разматрајући свој избор, пажљиво пазимо на речи које нам је Христос једном рекао: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:20).

Црква нам је донела светитеље.

Наша култура нам је донела Твитер мафију и ријалити ТВ.

За себе, уопште немам проблема да одлучим шта је вредније следити.

Јеромонах Габријел

1 К. С. Луис је једном написао следеће о свеприсутној заблуди коју је назвао „булверизам“: Морате показати да човек греши пре него што почнете да објашњавате зашто греши. Савремени метод је да се без поговора претпостави да он није у праву, а затим да му се скрене пажњу са овог (јединог стварног проблема) ужурбаним објашњавањем како је постао тако блесав. Током последњих петнаест година сматрао сам да је овај порок толико уобичајен да сам морао да измислим име за њега. Ја то зовем „булверизам“. Једног дана ћу написати биографију његовог имагинарног проналазача, Езекиела Булвера, чија је судбина била одређена са пет година када је чуо како његова мајка говори оцу – који је тврдио да су две стране троугла заједно веће од треће — „Ох, то кажеш зато што си мушкарац“. „У том тренутку“, уверава нас Е. Булвер, „пролетела је у мом уму велика истина да побијање није неопходан део аргумента. Претпоставите да ваш противник није у праву и објасните његову грешку и свет ће бити под вашим ногама. Покушај да докажеш да није у праву или (што је још горе) да откријеш да ли греши или је у праву и динамизам друштва нашег доба ће те гурнути уза зид.” Тако је Булвер постао један од креатора двадесетог века.

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/rememberingsion/2022/10/25/the-oca-and-the-academy/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 26.10.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име