Монашка лагуна на острву Спрус удаљена је отприлике четрдесет минута бродом од острва Kодијак. Овде апсолутно не постоји “буке спољашњег света”. Ово место је колевка православног монаштва у Америци.

Kратка вожња бродом од острва Спрус до суседног острвцета Светог Нила није увек лака. Олујно време може данима учинити уски теснац између два острва непроходним. Kада дође лоше време, обе монашке заједнице потпуно су одсечене од града на острву Kодијак.

Свети Герман Аљаски, члан првобитног руског мисионарског тима из манастира Валам и први канонизовани православни светац у Америци, живео је овде више од двадесет година, све до своје смрти 1836. Данас две монашке заједнице – скит Светог Михајла за мушкарце и скит Светог Нила за жене, под јурисдикцијом Српске православне цркве у САД – живе у непосредној близини испоснице Светог Германа и настоје да следе његов пример у молитви и једноставности живота.

Монашка лагуна лежи на источној ивици острва Спрус, и представља важну дестинацију за ходочаснике из целог света који долазе да посете кућу и гроб Светог Германа.

Званично ходочашће у испосницу Светог Германа одржава се сваке године око 9. августа, на дан његове канонизације, али стотине посетилаца долазе овде током целе године. Многи од њих ходочашће на места светог Германа комбинују са посетама скитима Светог Михајла и Светог Нила.

Скит Светог Михајла за мушкарце основан је 1983. године, чиме је поново успостављена традиција сталног монашког присуства на острву Спрус. Потребно је око сат и по пешачења од такозване Монашке лагуне где се брод искрцава, до скита Светог Михајла.

Главна зграда скита, са капелом, трпезом и ћелијама за монахе и госте, налази се високо на падини и нуди величанствен поглед на море и околна острва. Једна од инспирација за ову зграду био је манастир Светог Симона на Светој Гори.

Монашке заједнице Светог Михајла и Светог Нила живе аскетским животом који подразумева много тешког физичког рада. Обе заједнице се ослањају на међусобну помоћ и подршку. Монаси одлазе у риболов, док монахиње диме улов.

Да би преживели дуге зиме на Аљасци, монаси помажу часним сестрама да исеку и сакупе дрва за огрев, што је једини извор грејања у оба скита. Монахиње такође одржавају стакленик, узгајају кромпир, репу, кељ, купус и репу.

У летњим месецима и монаси и монахиње сакупљају печурке и шумско воће и конзервирају храну за зиму. Оба скита су одсечена од електричне мреже, иако имају соларне панеле који обезбеђују ограничену количину енергије. Ниједан скит нема водовод.

Па ипак, животи монаха и монахиња овде нису концентрисани само на физички опстанак – они су пре свега фокусирани на на сталну молитву и одржавање дневног, у случају монахиња чак и ноћног, циклуса богослужења.

Сурови временски услови и негостољубиво природно окружење могу службу учинити врло изазовном. На пример, да би дошле у капелу из својих ћелија, часне сестре морају да пешаче чак и ноћу кроз шуму, уским стазама које су зими потпуно залеђене!

У скити Светог Нила, монахиње настоје да се угледају на монашке идеале сиромаштва, аскезе и унутрашње молитве.

“Јаки смо у нашем заједништву, али има много простора и за самоћу. Најважнија ствар коју можемо понудити су заправо тишина и самоћа. Овде нам се свиђа, јер нема апсолутно никаквог уплитања спољашњег света: цело острво припада скиту”, испричала је мати Нина, игуманија скита Светог Нила.

“Kао сестринство, до православне вере смо дошли преко руске литургијске традиције, а сада смо део Српске цркве. Одржавамо блиске односе са разним америчким грчким православним манастирима. Сходно томе, наше службе су на енглеском, али молитвено правило блиско је грчкој традицији, док у нашем певању комбинујемо руски и византијски стил”, објаснила је мати Нина.

Док су тишина и самоћа у самом срцу монашке заједнице Светог Нила, сестре су веома познате и по гостопримству. С љубављу и топлином примају све госте на свом осамљеном острву.

“Ми јако волимо своје ходочаснике, али имамо много посла да обавимо. Ово је веома заузета заједница: ‘досада’ није у нашем речнику”, каже мати Нина.

У поређењу са монахињама, монаси скита Светом Михајла су нешто изложенији спољном свету. Током последњих деценија, неколико православних породица купило је земљу и саградило куће на острву Спрус, где су постали редовни посетиоци богослужења у манастиру.

Поред тога, град Kодиак, на суседном острву, дом је мисије, где приправници бораве док се припремају да постану верски мисионари. Директори мисије често доводе ове стажисте у дневне посете скитима како би их ближе упознали са православном вером и животом монашке заједнице. Они помажу монахињама у разним пословима око куће, попут копања, цепања дрва за огрев и сл.

Чек и неправославне комшије повремено присуствују богослужењима у манастиру и доприносе заједничком животу скита. Четвртог јула одржава одржава се забава за локалну заједницу, на плажи у Сани Kоуву, уз читања прича из америчке историје и певање традиционалних америчких песама. Монаси увек учествују у овом догађају.

Већина људи посећује ските између маја и септембра, када је ваздух топао и мора су мирнија. Ипак, чак и тада је путовања тешко планирати унапред, јер је време увек непредвидиво. За оне који желе дуже да се одморе од буке и стреса савременог света, скити Свети Михајло и Свети Нил дочекују госте у својим осамљеним домовима, у којима деле заједничку молитву, рад и оброке.

 

myocn.net

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име