Малодушност је једна од седам смртних страсти које уништавају људско срце. То је директан пут ка очају, који се сматра најгорим грехом у хришћанству. Али зашто нас посећује малодушност, одакле долази, шта да јој се супротставимо и како да је истерамо? За одговоре на ова питања обратили смо се православном психологу Михаилу Хасминском.
– Шта најчешће изазива депресију или малодушност?
– Ако не узмемо клиничку депресију, онда је малодушност уништено самопоштовање. Човек се обесхрабрује када не може да постигне оно што је желео, или не зна како да реши проблем, односно запао је у неку врсту ћорсокака. На пример, особа жели да се уда или уда на сваки начин. Он не разуме да живи не да би уредио свој лични живот, већ да би побољшао сопствену душу, али не добијајући оно што је желео, обично пада у малодушност.
Или, на пример, умире вољена особа, а уместо да помогну души покојника на оном свету, људи непрестано лију сузе и поново падају у малодушје. Долази до лудила, па и до најтежих болести, јер савремени човек има сужено тунелско размишљање, које намеће потрошачко друштво. Наше друштво је попут коња који има сужен поглед, па зато лети у било коју препреку.
– Може ли психолог помоћи човеку да се носи са малодушношћу?
– Сада људи редом иду код психолога, али најинтересантније је да када се ти психолози суоче са озбиљним проблемима, као што су смрт ближњих, самоубиство, разне кризне ситуације, они се извлаче са општим фразама, јер и сами то раде. не знају како да се носе са њима. На универзитету су учили све осим овога. У Русији постоји само неколико психолога који заиста могу помоћи онима који тугују или који су склони самоубиству…
– А са којим проблемом се најчешће обраћају вама као психологу?
– У последње време ми се често обраћају у вези са депресијом, која настаје, зачудо, због немогућности школовања. На пример, дете има лош академски успех у школи, а родитељи, наставници и сами ученици се аутоматски увлаче у овај проблем, а ако се ова ситуација дуго повуче, то најчешће доводи до самоубистава адолесцената и психосоматских болести. Нажалост, сада је образовање само посао, а шта то може дати ?! Осим сујетне државе – ништа, јер многи сада ни не раде на специјалности коју су добили на универзитету.
– Али без знања се у савременом свету не може.
– Никада нисам чуо да су свеци завршавали факултете, али су истовремено живели у слози, нису доживљавали фрустрације, нису размишљали о самоубиству, нису трошили новац и већи део свог живота на посао, који се зове образовање и , у ствари, вештачки се подржава. Kада ми дођу напаћени родитељи и жале се да им је дете повучено и да не учи, убрзо се испостави да није баш хуманиста, да воли егзактне науке или обрнуто. А његови родитељи га терају у мит, спремни су да плате новац за овај мит само да би, по њиховом мишљењу, добио пристојно образовање, а затим заузео место у животу.
Некада је било десет пута мање универзитета него сада, а образовање је било много боље. Уосталом, није питање који сте факултет завршили, већ зашто сте ушли, шта сте желели да разумете. Уосталом, квалитет образовања, заправо, не зависи од универзитета на којем је човек студирао, јер је у пракси могуће бити неспособан за било шта. Болоњски систем, који нам се сада уводи, потпуно лишава човека креативности. Столар, инвалид и деда могу да стварају у забаченом селу, али да истовремено имају такав мир у души да човек који је завршио најпрестижнији факултет није ни сањао!
– По вашем мишљењу, испада да високо образовање уопште није потребно?
– Не, не мислим тако, али постоји мудрост, постоји образовање, постоји знање о животу, постоји диплома, а ове ствари се практично не поклапају…
– Али образовање је теорија, а мудрост долази са животним искуством…
– Мудрост долази из способности анализирања и интеграције искуства сопственог живота. Тако су, на пример, радили руски сељаци, који су узимали оно највредније и томе учили своју децу. Али шта одрасла особа може научити ако ништа не зна?! Ово је цела трагедија савременог живота! Сада нико не жели да се учи алтруизму, а већина јури за лажним папирима, који се најчешће испостављају без знања. Осим тога, особа, која је дипломирала на престижном универзитету, мисли да вреди више, да зна више од других, али у исто време други морају да раде више.
– Сада се тражи статус и у образовању…
– Сада многи људи не желе да буду, већ да се појаве. А то доводи до чињенице да особа остаје незналица, троши све своје напоре да одржи спољашњи статус: стан, ауто, оцене, постдипломске студије, иза којих је празнина. А најгоре је то што многи људи сами гаје ову празнину. Стабљика се може оборити једним додиром руке, али дрво са кореном се не може оборити, иако споља изгледа исто. И, нажалост, људи падају као резнице чим наиђу на потешкоће. Јер уображеност је песак на коме се ништа стварно не може изградити.
Kада стварност не потврђује статус, човек постаје депресиван само зато што није научен да се носи са таквим тешкоћама, већ је, напротив, гајио ту уображеност у себи. Дакле, имамо невероватан број развода, самоубистава, већина је несрећна, седи на антидепресивима, иде код психолога и притом верује да су виши, паметнији и статуснији од неразвијених верника. Савремена особа не разуме прави смисао живота, али у кризним временима почиње да поставља себи ова питања све чешће…
– Шта је фаза кризе?
– Ово је прекретница у животу, на пример, развод, смрт вољене особе, насиље. И у овим фазама људи се суочавају са питањима о смислу живота, а без овог питања, сва друга сазнања су бесмислена гомила. Ако би се основе овог знања давале у школи, онда би људи могли да нађу подршку у критичним фазама живота. Наши преци су ништа мање доживљавали кризе, али су одржавали психичко и физичко здравље, рађали много деце и нико их касније није слао у интернате…
– Kако видите излаз из овог ћорсокака?
– Вероватно постоји излаз само за појединце и породице. Ако сте сами нешто разумели, онда ово знање можете пренети детету. Али на националном или глобалном нивоу, мало је вероватно да се нешто може променити, јер потрошачко друштво није усмерено на то. Ово друштво не цени личност човека и спас душе, али се цени куповна моћ, као што се вредност краве мери количином млека, вредност кокошке мери се количином меса.
Нажалост, не постоји заједнички пут за бекство. Али, на пример, директори школа и других образовних установа могу више пажње да обрате на суштину детета, на његов позив, прилагодљивост, унутрашње стање, а не на спољашње успехе. И родитељи треба да покушају да науче своје дете да се покаје, замоли за опроштај, јер ако то не ураде сада, онда ће и сами патити од своје зле деце, али са високим образовањем.
khasminski.ru
Превод са руског- редакција Чудо
