Kветлука Олге Аљаске (1916-1979) из села Kветлук, је поштована као локална светитељка Православне цркве у Америци, посебно као заступница жена које су доживеле насиље.
Рођена је у Kветлуку на Аљасци и води порекло од Јуп’ик Ескима. У то време је била руска мисија на Аљасци и девојчица је крштена именом Олга. Према сећању њених мештана, Олга је од детињства волела Цркву, знала је напамет многе службе на црквенословенском и појање на свом матерњем језику Јупика.
Када је Олга одрасла, пратећи локалне традиције, удата је „по договору“ – за ескимског ловца Николаја.
Убрзо је Николај почео да иде у цркву са својим пријатељима. Сви су постали чтеци. Ову трансформацију ловаца у чтеца и данас се са изненађењем сећају становници Kветлука, којима су о томе причали очеви, а они својим потомцима. Да, и није било тако давно.
Николај је ступио у богословију Светог Германа Аљаског на острву Kодиак и постао први свештеник у историји Kветлука. И не би било сувишно напоменути да ће током Олгиног овоземаљског живота мали Kветлук имати највећи број богослова у Kодијаку у поређењу са другим местима на Аљасци.
Николаја је било доста одсутан, скоро све време на путу. А мајка је родила и одгајала децу. Сама, без лекара и акушера. Тада их није било на Аљасци. Деце је било укупно 13. Петоро је умрло, а осморо је подигнуто.
Осим кућних послова, шивења одежде и прављења просфоре, Олга је помагала женама на порођају, долазила кући убогим и болеснима, чистила и кувала ручак, читала или препричава Јеванђеље, молила се за њих и са њима; помогла су и старија деца.
Шила је и одећу и обућу, плела рукавице и чарапе, а све то даривала парохијанима о. Николаја. Сви свештеници у околини носили су рукавице или вунене чарапе од мати Олге.
Рехабилитација за жртве насиља у породици на Аљасци
Мати Олга је посебно бринула о женама у невољи. Саосећајна према онима који доживљавају насиље у породици или злостављање, она је позвала ове жене да се окупе код ње. Ескими су затворен народ, нису навикли да деле осећања, посебно овако страшне догађаје. И зато је само присуство саосећајне мајке Олге у близини, којој се могло рећи „о тако нечему“, било утешно. И као и увек, Олга се молила за жртве и са њима. И Бог је чуо – људи су оживели.
И сама се разболела
Kада је Олга остарила, ћерке су преузеле цело домаћинство да би њихова мајка коначно одморила. Али није намеравала. Почела је да путује по селима , где је помагала мештанима, а своје искуство преносила је младим женама.
И једног дана, мајка Олга, која никада није била болесна, се разболела: ослабила је, почела да губи тежину. Деца су наговарана на преглед. Испоставило се да је рак у терминалној фази.
Мајка се тих дана много молила и, без икаквих знакова малодушности, припремала се за смрт. Она се 8. новембра 1979. године причестила Светим Христовим Тајнама, осенила крсним знаком и мирно се упокојила. Завештала је да се сахрани у венчаници, коју је чувала од тог дана.
Чињеница да лед који који је био изузетно велик, био препрека да људи дођу на сахрану праведника, многи су туговали тих дана. Али изненада се време променило: јужни ветар растерао је ледене површине, и људи су могли да чамцима стигну до Kветлука и да се поздраве са оном од кога су видели толико доброте.
Превела са руског редакција Чудо
miloserdie.ru
