У једном манастиру припремили су за рукоположење некога јерођакона у јеромонашки чин. На дан рукоположења игуман је изашао пред манастирску капију да би тамо дочекао митрополита и друге високе званице. Следећега дана када се све завршило, игуман је сабрао братију и рекао: „Драги моји оци, мораћу да вас напустим на неко време, да бих се боље загледао у своју душу!“, “ Оче игумане, зашто нас напуштате? Ми Вас толико волимо!“ „Знам, али јуче сам сазнао нешто о себи“. „Старче, шта сте то сазнали јуче о себи?“
„Док сам стајао испред манастирске капије и чекао уважене госте, позване на рукоположење, приметио сам да су ми се, кад год би долазио неко од угледних гостију или званичника, од узбуђења знојили дланови. А када су долазили обични поклоници, моји дланови су били суви, као и обично. То значи да сам ја на различит начин реаговао на различите људе“. „Да, и шта с тим, зар то није природно?“
„Можда то јесте природно у свету, али ја, ваш пастир, био сам дужан да се научим да у животу све људе волим и поштујем једнако, и да будем миран у души када општим са било којим човеком. Трба волети свакога и све, без разлике, не бојати се, не збуњивати се ни пред ким и не бити никад дрзак ни према коме. Као пастир, дужан сам да будем попут срца Божијег, које не гледа ко је ко, да непрестано пребивам у Богу. Зато ћу накратко отићи од вас, да бих у покајању боље сагледао самог себе. Овде сам усред свакодневних послова, на дужности управљања да надгледам своје срце“
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
