Човечанство и природа су директно међусобно зависни.

Глатко и хармонично функционисање творевине зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би творевина исправно функционисала поништени.

Недостатак поштовања према природи унео је превирања у екосистем, оштећење стратосферског озонског омотача, загађење мора и обала неразградивим отпадом и нерационалну експлоатацију биљног и животињског царства.

Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног.

Ову нашу двоструку природу истичу Свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’ [1]. Бог је створио човечанство од глине из земље, дунуо је на њу и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића.

Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама [2]. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да би била истакнута наша супериорност и чињеница да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање.

Наравно, наша власт над материјалним створеним није ни потпуна, ни неограничена.

Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и поступамо без насумичног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали [3].

Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према изреци у књизи Постања ‘да се бринемо и чувамо је’ [4] . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити.

Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли створено и да живи у складу са њим и другим људима. Склад и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и придржава сва бића у постојању.

Када би Бог престао да спроводи своју кохезивну вољу макар на тренутак, универзум више не би постојао.

Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели.

Он обезбеђује све.

Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу [5].

Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Створено непрестано говори о слави вечног Творца.

‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста [6]. Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту створеног примили као божански дар, као благослов.

Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светих подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваке локације, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем.

Људи су данас, на жалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена.

Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка.

Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима.

Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма.

Силимо се против природе, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу.

Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да у покајању упутимо химне хвале нашем Тројичном Богу, ‘Створитељу васељене, одређујући времена и годишња доба једином својом влашћу’ [ 8].

Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и каснијим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо „лик“ и да се пењемо лествицом која води у „подобије“, у вечно блаженство Царства Небеског.

Доктор Хараламбис Бусиас

Фусноте:

[1] Беседа XXV,  151., 325Д.

[2] Максим Исповедник, Таласију, ПГ 90, 269-272.

[3] Диоклијски митрополит Калист (Варе).

[4] Постање 2, 15.

[5] Митрополит Калист.

[6] Псалам 18, 2.

[7] Постање 1, 31.

[8] Отпуст за почетак црквене године, 1. септембар. [Од 1989. године, на иницијативу покојног патријарха Димитрија И, овај дан се обележава као Дан заштите животне средине].

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/05/respect-for-nature/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 03.08.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име