Једног дана поштар је покуцао на врата куће. Иза врата се зачу дечји глас:
– Одмах, молим сачекајте!
Неколико минута касније поштар је поново почео да куца на врата. Иза врата се чуо женски глас.
– Ако сте у журби, оставите писмо на струњачи.
Поштар је одговорио:
– Имате писмо које захтева ваш потпис. Чекаћу.
Већ љут, поштар је помислио да ће му нешто рећи. Прошло је неко време пре него што су се врата отворила. Сав његов бес је одмах нестао. Девојчица у инвалидским колицима, без ногу, али разрогачених очију, погледа га. Поштар јој је дао писмо и замолио је да потпише. После тога је отишао. Девојчица се насмешила и рекла:
– Хвала на стрпљењу. Добро јутро.
Месец дана касније, поштар је наставио да доставља пошту. Сваки пут је покуцао на врата и стрпљиво чекао да се девојчица појави, а затим отишао. Почела је да му поставља нова питања: „Kако се зовеш? Да ли волиш оно што радиш? Имате ли децу? Kолико писама треба да испоручиш данас?
Поштар је постепено почео да одговара и смешка му се.
Питао ју је за ноге, али се она није наљутила и одговорила му је смешећи се:
– Не могу да ходам јер сам рођена без њих, тата увек каже да ми је срце толико да има своје ноге. Сваки месец стављам новац у ову касицу-прасицу, а када се напуни, тата ће ми купити вештачке ноге, а ја ћу моћи и да ходам.
Постали су добри пријатељи. Са почетком јесени кише су постајале све чешће, и на пљуску поштар је чекао пред вратима, покисао. Kада је отишао, девојчица је схватила да су му ципеле попале. Следећег дана је био у истом пару ципела. Недељу дана касније исто.
Kада се ближио Божић, поштар је одлучио да не иде празних руку и купио кутију чоколаде, покуцао на врата, девојчица је отворила и уз писмо добила бомбоњеру. Била је тако узбуђена. Окренула се и угледала на столу иза себе велику кутију и неколико комада порцелана. Замолила је поштара да однесе кутију кући.
– Не могу да прихватим тако нешто.
– Мислила сам да смо пријатељи, ако не прихватите, бићу јако тужна за Божић.
Чувши то, поштар је узео поклон и отишао, захваливши јој се и пожелевши јој срећу.
Kада је отворио кутију, унутра је био пар скупих нових ципела и порука: „За мог доброг пријатеља! Сада можете ходати са сувим ногама.“
Поштару су се очи напуниле сузама и он је схватио да су отпатци поред кутије из касице и да је девојчица потрошила сав новац који је уштедела за протезе на овај пар чизама.
Сутрадан је отишао код свог шефа и упитао га:
– Господине, промените моју руту. Ова девојчица је одустала од свог сна, да хода да бих ја обуо ципеле на моја здрава стопала, а ја не могу да их вратим, ма колико желео.
Kада је шеф чуо за овај сјајан гест од детета, организовао је акцију прикупљања средстава.
На Бадњи дан поштар је покуцао на врата, овога пута врата су се брзо отворила, а отац је изашао са девојчицом у наручју.
Није то био само поштар, већ и газда, и сви поштари у граду.
Девојчица се насмешила и изненадила се оним што је видела. Поштар је донео кутију, коју је поклонио оцу, а девојчици поруку.
У кутији су биле протезе за ходање од једне девојчице, а на поруци је писало: „За нашег најбољег друга, сада можеш да ходаш, али твоје срце је толико велико да има своје ноге, спремно да трчи, да учини добро чак и за Поштара.
стога
У каквој год ситуацији да се нађете, ако имате срце пуно љубави, осмех на лицу и топлу реч, они око вас ће бити обогаћени. Помилуј људе, али гледај на њих љубављу Христовом!
Превела редакција Чудо
agonasax.blogspot
