Била два брата. Један је имао жену и децу, а други живео сам. Од своје мајке они су наследили велику њиву. Обрађивали су је заједно и што би им родило то су међусобно делили.
Једне године они засејаше њиву пшеницом. Kада пшеница роди, они је пожању, повежу у снопове и оставе их на њиви подељене на две једнаке гомиле
Усред ноћи, оном брату самцу, дође нешто на ум. Он рече сам себи: „Мој брат има жену и децу које треба да храни. Није у реду да мој део буде једнак са његовим. Устаћу, узећу неколико својих снопова и ставити на његову гомилу. То он неће приметити па се неће ни противити.“ Kако је смислио, тако је и учинио.
Али исте ноћи пробуди се и други брат па рече жени: “Мој брат је млад и живи сам самцијат. Он нема никога ко би му помогао у послу. Није у реду да ми добијемо толико снопова колико и он. Устаћемо па ћемо неколико наших снопова пребацити на његову гомилу. Он то неће приметити па се неће ни противити.“ Тако и учинише.
Следећег дана браћа одоше на њиву и обојица се зачудише када видеше да су гомиле једнаке, као што су биле. Никако нису могли да схвате како је то могуће после онога што су учинили током ноћи.
Зато следеће ноћи урадише исто што и претходне – додадоше један другоме на гомилу неколико својих снопова. Изјутра их опет очекиваше чудо – гомиле су опет биле једнаке. Они нису знали да су један другоме пренели исти број снопова.
Најзад, треће ноћи се браћа сусретоше са снопом на леђима који су носили са своје гомиле. Тако се чудо објасни, а они падоше један другоме у загрљај.
Људи из села, када су чули за овај пример велике братске љубави и несебичности, помислише да је оно место, где су хрпе жита стајале, Богу милије него било које друго, па ту подигоше, у славу Божју, дивну богомољу.
