Gnev je mučiteljska i ljuta strast
To je mučiteljska i ljuta strast, i ne može biti skrivena. Ostale strasti lako se skrivaju, ali gnjev ne može da se sakrije. Jer srce, gnjevom ispunjeno, slično kotlu koji vri, izaziva različite znake gnjeva, koji se pojavljuju kroz različite organe. Od gnjeva se zacrvene i sevaju oči, kao iskre; od gnjeva se naprežu žile, podižu se obrve i vlasi; u gnjevu škrgućemo zubima, točimo penu na usta, mašemo glavom. Od gnjeva se lice pomračuje, ruke se grče i pucaju, noge u zemlju lupaju; u gnjevu bijemo se u grudi, vlasi čupamo i haljine cepamo; gnjevom ispunjen kriči, vapije, plače, kuka, huli i često izgovara ono zbog čega posle žali. Jednom rečju, u gnjevu sav se čovek menja i postaje sličan besnome.
Kad se tako skaredni znaci spolja pokazuju, šta je onda u srcu, koje takav smrdljivi zapah izliva. Kako je mrska i ružna duša čovekaova koji se gnjevi? Kako se gnusna pred očima Božjim javlja, akd se samo spoljašnji znaci tako nesnosni pokazuju pred nama, koji i sami isto zlo u sebi nosimo? Nije moguće rečju opisati to bedno stanje duše. I ovo se može primetiti ne samo na odraslom čoveku, nego i na malom detetu: kako se ono dere, razjaruje, kako sve odbija, dok se gnjev ne stiša.
Iz ovoga se vidi kako je velikim otrovom đavo napojio srce ljudsko, kako se veliko zlo u nama skriva, što ne možemo dovoljno oplakati. A ovo nas uči da neprestano uzdišemo i molimo se Bogu, da srce naše, tako ljuto pokvareno, popravi i obnovi: „Srce čisto stvori u meni, Bože“ (Ps. 51,20)… (Sveti Tihon Zadonski).
Gnjev je urođen u prirodu čovekovu
Postoji u čoveku prirodni gnjev, bez koga nije moguće zadobiti čistotu; nije moguće steći je, ako se ne budemo gnjevili na sve ono što vrag seje u nas. Ali ovaj urođeni u nas gnjev protiv zla zamenjen je u nama gnjevom protiv bližnjih povodom najbeznačajnijih sitnica (ava Isaija).
Prirodno je da se čovek gnjevi, ali na sebe i svoje poroke time ispravlja sebe i odbija strasti (ava Isaija).
Gnjev je po prirodi naznačen za borbu protiv đavola i grešnih strasti… A zli duhovi mame nas svetskim pohotama i primoravaju da se gnjevimo na ljude, uprkos prirodi (Evagrije, monah).
Kad je opravdan i koristan za dušu
Kad se gnjevimo na sebe zbog svojih grehova i na đavola, kao uzročnika svakog zla. To i znače reči svetog apostola: „Gnjevite se i ne grešite“ (to jest protiv bližnjih i Boga) (Efes. 4,26; Ps. 4,4)… (Sveti Isihije prezviter Jerusalimski).
Gnjev više od svih drugih strasti uznemirava i uzbuđuje dušu, ali postoje slučajevi kad je on koristan za nju. To biva kad se bez uzbuđenja gnjevimo na nevaljale, ili bestidne, da se spasu, ili bar zastide… Zato što u takvom slučaju mi pomažemo ciljevima Božje pravde i dobrote.
Zatim kad se gnjevimo na strasti u sebi (bludnu i druge). Na terazijama Božje pravde više će vredeti onaj koji se gnjevi na svoje strasti nego onaj koji im bez protivljenja robuje (Sveti Diadoh).
Gnjev je izvor mnogih zala, opasniji od zveri
Od gnjeva proističu mnoga zla: neobuzdan jezik, neukrotiva usta, neuzdržane ruke, uvrede, prekori, zla reč, udarci, ubistva… (Sveti Vasilije Veliki).
Obuzdajmo ovog konja, da ne bi zbacio jahača; obrežimo krila gnjevu, i zlo se neće uzdići visoko. Gnjev je bolest surova i opasna zbog toga što može pogubiti dušu. Zato mu sa svih strana treba zagrađivati ulazak.
Ljudi uspevaju da ukrote lava i time pobede prirodu zveri, a neće da se potrude da pobede svoj gnjev… Ukroćavajući zver, čovek s epokazuje kao gospodar nad tuđom voljom, a nije gospodar svoje volje… (Sveti Jovan Zlatousti).
Gnjev sprečava Duhu Svetome da uđe u nas
Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnjev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost (Sveti Jovan Lestvičnik).
Duh Sveti ne obitava tamo gde je gnjev (Sveti Jovan Zlatousti).
Kako se strast gnjeva leči
Ko je razuman, svestan svojih grehova, misli o smrti i sudu Božjem, taj će se čuvati gnjeva, kao vatre (Sveti Jovan Zlatousti).
Gnjev se odbija trpljenjem i ljubavlju (Sveti Nil Sinajski).
Ko ljubi Boga, taj nikoga ne razdražuje niti se gnjevi na drugoga… (Sveti Maksim Ispovednik).
Zapitali avu Zosimu: „Kako obuzdati gnjev?“ Ava je odgovorio: Ne govorite, dok se produžuje gnjevno raspoloženje“.
Ava Zosima priznavao je za istinu sve što su drugi klevetali na njega i smatrao da oni to čine po Božjem uputstvu, da bi se on smirio. On je klevetnike smatrao za lekare Duše svoje, voleo ih i za njih se Bogu molio.
Na pitanje: „Kako je moguće ne gnjeviti se?“ Sveti Vasilije Veliki odgovorio je: „Ako svagda budeš svestan da si pred očima svevidećeg i svudaprisutnog Gospoda. Jer kakav će se podanik pred očima vladara osmeliti na nešto njemu neprijatno?
Na pitanje: „Čime iskoreniti strasti gnjeva u sebi?“ isti svetitelj odgovorio je: „Plamenom željom da se ispunjava volja Božja i krotošću… i dodao: „Ako se po zapovesti Gospodnjoj, naučiš da budeš manji od svih, možeš li onda da negoduješ, kad ti neko nanese nezasluženu uvredu? Kad te uvredi nerazumno dete, ti se smeješ. I kad te vređa bezumni, poremećenog uma, ti ga više žališ nego što ga mrziš. To je otuda što, obično, žalost u nama ne izazivaju reči nego preziranje onoga koji nas uvredi. Zato ako u misli svojoj uništiš predstavu o onome koji te vređa, onda izgovorene reči biće isto što i prazan šum zvuka. Ukorava li te neko? A ti ga blagosiljaj. Udari li te? Otrpi. Prezire li te i ne smatra te ni za šta? A ti se seti da si od zemlje postao i da ćeš se opet u zemlju vratiti… Seti se šta su ljudi činili Gospodu, i On je sve pretrpeo… Ti još nisi tako klevetan, vređan, mučen, osuđen ni raspet. Mnogo ti nedostaje da bi bio sličan svome Gospodu“ dodao je Sveti Vasilije Veliki.
Gnjev naših neprijatelja gasi se našim krotošću
Od nas a ne od onih koji se gnjeve na nas zavisi da plamen njihovog gnjeva ugasimo, ili da ga raspalimo. Ako duneš na iskru ognja, zagoreće se plamen, a ako pljuneš, ugasićeš je; i jedno i drugo u tvojoj je vlasti.
Tako je i sa neprijateljstvom bližnjega; ako sa njim budeš govorio drsko i nadmeno, zapalićeš u njemu oganj, raspalićeš žar; a ako krotko i laskavo, pogasićeš sav gnjev pre nego se podigne plamen… Od tebe zavisi da li će se gnjev raspaliti ili ugasiti, isto onako kao što zavisi da li će se iskra zapaliti ili ugasiti… (Sveti Jovan Zlatousti).
Oganj se ne gasi ognjem… nego ljubavlju, ozbiljnošću i velikodušnošću (Sveti Jefrem Sirin).
Iz knjige: Azbuka spasenja, Izreke hrišćanskih mudraca o životu i spasenju, sabrao i priredio Protojerej Živan Marinković 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

hramsvetijovan.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime