У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас — Велики Понедељак — славимо једну од најпарадоксалнијих служби. Сећамо се несвакидашњег Спаситељевог чуда – проклињања неплодне смокве, а славимо и успомену на блаженог Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова.
Пратећи Синаксар за данас, Јосиф је служио као пролик Исуса Христа. Због љубоморе своје браће, Јосиф је продат странцима. Био је заточен у мрачном јарку, али је тада чудесно ослобођен и стављен с десне стране владара Египта. За време глади, продавао је жито свима који би му долазили. Праведни Јосиф је побегао од бесне жене која је змијском клеветом хтела да га одвуче у пропаст. Претрпео је патњу због своје чедности. Чедни Јосиф је био префигурација невиног Христа.
Због зависти јеврејских старешина, Исус је био предат странцу Пилату. Био је у мрачном гробу, али је после сео с десне стране Оца. Христос даје Хлеб живота свима који Му прилазе. Ђаво-змија му је била стално за петама. И иако Исус никоме није учинио зло, претрпео је смрт на крсту за многе.
Једног дана Господ је започео пут на Своје добровољно страдање. Био је дочекан са илузорним усхићењем: „Осана на висини!“ Али шта је нашао у људима? Јалову смокву.
Према традиционалном тумачењу, неплодна смоква симболизује јеврејски народ који није дао Богу очекиване плодове. Међутим, Синаксар за данас нуди друга тумачења.
Христос је на примеру дрвета показао да Он има моћ не само да чини добро, већ и да строго кажњава. Као добри Бог, не жели да на примеру неког човека открије предстојеће муке незахвалним људима, па користи дрво без душе. С друге стране, смоква нису само Јевреји, већ и свака душа која не доноси духовни плод. Господ јој долази ујутру, то јест по завршетку дана овога живота и, ако не нађе плода у души, увенуће је клетвом, односно послати у огањ вечне муке.
Шта човек треба да уради да му душа не буде проклета као неплодна смоква? Оци који су састављали богослужења Великог понедељка саветују нас да избегавамо грех, попут праведног Јосифа, и да слушамо Христа као што су то чинили апостоли.
Свети Козма Мајумски преноси Јеванђеље из давнина до савремености: „Тада ће сви познати да сте моји ученици, ако заповести Моје будете држали. Будите у миру једни с другима и са свим људима; понизно мислите о себи и узвисићете се. Дакле, ко хоће да буде први међу вама, нека буде последњи од свих.“1
Свети Андреј Критски говори не само апостолима, већ и нама: „Приклонимо се Господу… Припремимо се за пљување, поругу и срамоту да бисмо, остајући Му верни у Његовим светим страдањима, били с Њим прослављени.”2
Литургијске стихире говоре о томе како треба да се умртвљујемо за светске сладости Христа ради, идући за Њим и бивајући распети, „очишћени умом“.3
Богослужења нам данас нуде ово „очишћење ума“. Она преносе слике историјских догађаја Светог Писма свакој особи која стоји у цркви. И ово преношење значења оживљава Божанску историју. На Јеванђеље већ гледамо не као на извор библијске археологије, већ као на Књигу живота, јер све што је тамо речено је релевантно за нас овде и сада.
Љубав и казна од Господа су непроменљиве и тада и сада. Зато ми, браћо, како се пева у стихирама, плашећи се казне смокви за неплодност, морамо Христу донети „плодове достојне покајања“.
Данашња служба је ремек дело патристичке теологије.
„Ако си богослов, молићеш се истински“, приметио је Евагрије Понтијски, „а ако се молиш истински, ти си богослов.“5 Богословље, каже Свети Дијадох Фотикијски, „даје души највеће дарове… сједињујући га са Богом у неподељеном заједништву.“6 „Не постоји истинска теологија која није део богослужења“, каже митрополит Калист Вер. „Свака аутентична теологија је литургијска, доксолошка, мистична.“7
Истовремено, теологија није облик интелектуалне мисли, већ начин живота – ум усмерен на преображење душе. Не може бити праве теологије без личне тежње ка светости. Евагрије Понтијски је то истицао, упоређујући богослове са јеванђелистом Јованом на Тајној вечери: „Прса Господња су познање Бога; ко се на њих наслони биће богослов.”8
У овим и другим речима видимо да тумачи одступају од слова Светог писма, уздижући нас до духа. Шта нам користи да знамо како су се снови тумачили у време праведног Јосифа? Каква је корист од тога да знамо зашто је Господ проклео управо смокву? Али ове приче постају фундаментално важне за нас ако говоримо о сопственој бесмртној души: да ли ће она отићи у рај или пакао?
Данашње богослужење даје актуелан одговор на ово питање. Оно објављује догађаје из Јеванђеља, али и Јеванђеље чини делом наше заједничке молитве. Истовремено, границе времена су замагљене и историјска дословност губи на значају.
Није битан новац за који је Јосиф продат у ропство, већ то што су га браћа продала из зависти. Није важно што је Господ проклео смокву, већ да може да баци нашу неплодну душу у огањ.
Имајући ово на уму, браћо, будимо будни.
Немојмо спавати, досађивати се, нити ћаскати током богослужења. Ево, Женик је већ на вратима. Он куца на врата наше душе, тражећи место у обитавалишту нашег срца. Имамо ли залихе уља врлине? Или ће нас наћи како спавамо?
Пазимо на текст богослужења, да не увенемо као неплодна смоква; потрудимо се да постанемо прави богослови – молитвеници. Јер „ко се чисто моли“, волео је да понавља свети Силуан Атонски, „је богослов“.
Молитвама праведног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас!
Амин.
Фусноте
1 Holy Monday Matins Canon, Ode 8
2 Palm Sunday evening Small Compline Canon, Ode 1
3 Stichera on Lord, I Call, Holy Monday
4 Ibid.
5 Evagrios of Pontus, Ascetic and Theological Tractates, p. 83 (in Russian)
6 Ibid.
7 Theological Education in Scriptures and the Fathers
8 Evagrios of Pontus, Ascetic and Theological Tractates, p. 136 (in Russian)
ИЗВОР: https://orthochristian.com/130209.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 18.04.2022.
