He is risen with an open tomb with crown of thorns. Celebrate Easter. Sunday. Christian poster. New Testament. Scripture. Vector illustration eps 10

Последњи непријатељ (како га је назвао Свети апостол Павле у 1. Кор. 15:26) је такође био први непријатељ и био је наш непријатељ током читавог људског постојања: то је смрт.

Смрт је више од одвајања душе од тела; она је претња небићем.

У списима Отаца, посебно оних на Истоку, биће је изједначено са добротом. Јер Бог је био тај који је позвао све ствари у постојање и видео да су „веома добре“. Као такви, биће и доброта су дубоко и потпуно испреплетени.

Не кажемо да је било која створена ствар сама по себи зла. Ако нешто истински постоји, његово битије је добро.

Ово исто, фундаментално схватање даје своју супротност: небиће има карактер зла, или, тачније, можемо рећи да је оно што називамо „зло“ једноставно карактер и дело небића.

Дакле, Исус каже за Сатану да је „био убица од почетка“ и „отац је лажи“.

У делу отаца, најпознатије код Светог Дионисија, зло се описује као „паразит“.

Оно нема сопствено постојање, већ ради на изопачењу онога што постоји.

Дакле, зло није „ствар“ или нешто „постојеће“.

Још прецизније -то је воља, изопаченост, погрешно усмерење и покушај усмеравања бића ка небићу.

Ово је крајња побуна против доброте Бога који је Битије, „Битије изнад сваког бића“, извор сваког постојања и сваке добре ствари.

Постоје различити начини на које се ово кретање ка небићу манифестује у нашим животима. Христос описује два од њих.

Каже нам да смо, ако мрзимо ближњег, починили убиство. Такође каже да ако некога похотно желимо, прељубу смо учинили. И ово „убиство“ и ова „прељуба“ су истинити на нивоу бића. То су радње које покушавају да смање биће другог. Као такви, они су дела Сатане, „убице од почетка“ и „оца лажи“.

Такође, тражимо начине да убијемо сами себе током дана.

На суптилне начине и изборима често се крећемо ка умањењу бића или чак према самом небићу.

Лажни идентитети и потрошачки засноване личности које често пуне наше ормаре или се уселе у наше анксиозности нису део пута ка истини или стварности постојања.

Када Христос каже да је дошао да „донесе живот и то у изобиљу“, Он указује на пуноћу бића која је утемељена у самом Богу.

Природа наше модерне културе је да нас стално тера да будемо оно што нисмо или да постанемо неко (или нешто) други осим нас самих.

Основа наше културе је економија, док је темељ тога да се буде човек заједница са Богом.

Христос је сасвим јасан: „Не можете служити Богу и Мамону (новцу).“

Моћ новца и његова привлачност је његова способност да генерише задовољство и спречи бол, од којих ни једно ни друго није грешно ни смртно само по себи. Међутим, секуларна природа контекста у којем се појављују, чини их штетним. Христос је рекао: „Нема доброг осим Бога“.

То је утемељење добра, као што је и утемељење бића.

Биљка ишчупаног корена – умире.

И људска бића раде исто, иако је смрт спора и поприма безброј облика.

Наше укорењеност у Богу („у Њему живимо и крећемо се и постојимо“ Дела 17:28) је од суштинског значаја.

Морални компас културе у којој доминира хришћанска традиција није довољан да да живот.

То је, међутим, од користи у спречавању тога да се култура претвори у бескрајне светове глупости које се баве смрћу.

По свему судећи, тај компас је нестао за већи део наших испоручилаца културе.

Не само да умиремо, већ умиремо на све бизарније начине.

Нови завет повремено даје коментаре о „безакоњу“. Свети Јован изједначава грех и безакоње (1Јн 3,4). Када је наша заједница са Богом нарушена, резултат је безакоње. Односно, унутрашњи закон, природни компас нашег благостања, почиње да не функционише.

Губимо правац.

Наше акције (чак и намераване „добре“ акције) могу се покварити и служити само да униште наше животе.

То што се овакви процеси дешавају на културном нивоу је дубоко алармантно. Историјски гледано, културе служе као нека врста ограде око наших живота. Не могу нас учинити добрима, али нас подстичу ка добру и одвраћају од зла. Данас је то све мање тачно.

Бог нам је дао далеко више од контекста културе са њеним променљивим законима и обичајима. Он нам је пре свега дао Цркву, заједно са њеним Предањем, и животом Светих Тајни.

Ово је више од заштитне „одеће од коже“ (како су Оци понекад описивали заштиту закона и обичаја).

Црква омогућава наше активно утемељење у заједници самог живота.

То је садржај свих светих тајни и основа целокупне стварности Цркве.

Канони и морална учења служе сврси да нас негују у животу у Христу (они нису само закони спољашње усаглашености).

Ова реалност чини изузетно важним да гласове који желе да промене учење Цркве или дисциплину на начин који ће их ускладити са модерним културним нормама треба игнорисати и одупрети се.

Наша култура ни на који начин не резонује у складу са нашим животом у Христу.

То је шапат смрти, део истог лажљивог шапата у Врту.

Пре неког времена наишао сам на интервју са Томом Холандом, нехришћанским историчарем, који спремно признаје да је наша цивилизација укорењена у хришћанству и да је у великој опасности да изгуби ту основу. Дубоко је искрен и вреди слушати ако сте заинтересовани.

Често узимамо здраво за готово стабилност културе (барем је то некада био случај). Данас борбу за измену културе не воде побуњеничке групе, већ саме најмоћније политичке, друштвене и корпоративне структуре.

Још од протестантске реформације таква промена није вршена „од врха према доле“.

Утеху добијам од две мисли (и неколико других).

Писма кажу ово:

„Уистину су људи ниског степена пара,

Људи високог степена лаж;

Ако се извагају на ваги,

Сви заједно су лакши од паре.“

 

И, чувено, ово:

„Глас говори: вичи.

И рече: шта да вичем?

Да је свако тијело трава и све добро његово као цвет пољски.

Суши се трава,

цвет опада кад дух Господњи дуне на њ;

доиста је народ трава.

Суши се трава,

цвет опада;

али реч Бога нашега остаје довијека.

(Исаија 40:6-8)

Живот Божји који нам је дат у Цркви остаје заувек.

Чује се у Његовој речи.

Записан је у свакој стени и дрвету, сваком елементу и молекулу нашег тела.

Моја молитва: „О даху Божији, дуни у нашем свету. Откриј живот свој у нашим животима и спаси нас!“

Отац Стивен Фримен

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2022/10/28/the-last-enemy/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 10.11.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име