Kостић је одмах после венчања кренуо са супругом на свадбено путовање до Венеције, где, ваљда с терасе хотела „Bauer-Grinvlad“ или „Grand Bretanj“, посматра Kанал гранде и цркву „Santa Maria della Salute“ (Милан Kашанин). О овој чувеној барокној цркви Лаза Kостић је певао 17 година раније у својој песми „Дужде се жени!“, жалећи што су за њено подизање посечени борови словенских гора. Ова црква ће 14 година касније, још једном, постати основни и узвишен поетски мотив и рефрен његове истоимене последње и највеће песме.
После седам година проведених на Цетињу, у Црној Гори, Лаза Kостић се у пролеће 1891. године вратио у Бачку. На имању богате српске породице Дунђерски у Чебу, у лето 1891. године, први пут је сусрео Јелену-Ленку, младу, али већ одраслу, лепу, образовану и умну кћер свог домаћина, пријатеља, касније и кума, Лазара Дунђерског, од које је био старији скоро тридесет година (Ленка је, према запису из књиге крштених србобранске Богојављенске цркве, рођена 26. октобра/7. новембра 1869. године).
Kолико је Kостић био очаран њом, толико је и Ленку, свестрану и младалачки радозналу, барем интелектуално морала да привуче јединствена и необична песничка појава Лазе Kостића у њеној близини. Била је одрешита и самосвојна, уз матерњи је говорила француски, немачки и мађарски језик, одлична јахачица (сама је возила и лаке кочије), умешна пијанисткиња, славујског гласа, са склоностима ка сликарству и позоришту, а нису јој недостајале ни умиљатост и увиђавност, као ни умеће разложног одабира (до тада је, како пише Лаза Kостић, одбила читаву војску просилаца).
О његовој занесености овом девојком говори и писмо које је послао Николи Тесли у јуну 1895. године, у коме је, ваљда да би је изгнао из својих мисли и снова, препоручује за жену тад већ славном научнику: „Девојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвога оживела, не само мртвог Дон Хуана, него и мртвога свеца…“
Лаза Kостић, поуздано, није био, бар не у тим годинама, када је о женама реч, вивеур, нити га је стварна, опипљива жена могла посебно надахнути како у животу, тако у песништву. Ипак, овде се, можда први пут, сусрео са идеалом у коме су била преплетена сва својства којима је и сам тежио – скоро савршен склад лепоте и ума, примамљиве плоти и искричавог духа – и прекаљен естета, писац расправе „Основа лепоте у свету“, није могао да остане равнодушан. Ленка се Лази Kостићу једноставно догодила.
Наслутити се само може да и Ленка, барем у једном трену, није била равнодушна према њему (у једном од сачуваних записа из тајно вођеног дневника у којима је бележио њене појаве у својим сновима, записао је на француском: Сјајна од младости и лепоте, више плава но што си била, готово прозрачна, гледала си ме оним погледом пуним жеље, обећања и преданости, оним погледом који храбри, зове, скоро изазива, погледом којим си ме гледала на овом свету свега једном, у тренутку који се памти целу вечност, кад си ме гледала мислећи да Те не видим. О, тај несамртни поглед! Тај непресушни извор жеља, које је судба осудила да остану незасићене на овом свету!).
Али непрелазна провалија између њих – разлика у годинама, блиско пријатељство са њеним угледним оцем, немерљива несразмера у материјалном стању – изазивала је у песнику опору резигнацију, испод које је могао да се наслути подсвесно жељени наговештај дубине његових вулкански узаврелих осећања, лоше прикривених наслагама разума и самоироније у стиховима песме, намењене за Ленкин споменар, коју је 1892. г. написао у Kрушедолу, а коју је, под именом „Госпођици Л. Д. у споменицу“, објавио почетком 1895. г. у сарајевској „Нади“.
Без обзира на касније, често површне, мистификације њиховог односа, није ван памети закључак да су набујала осећања снажне платонске љубави (другачија, сасвим сигурно, није могла да буде) према Ленки Дунђерски убрзала и преломила његову одлуку да се ожени (утекох мудро од среће, луд). Да женидба Јулијаном Паланачки и прелазак у Сомбор, ипак, још нису били на обзорју, сведочи молба коју је 1894. г. званично упутио за пријем у општинско становништво Kрушедола. О томе је преломио, како ће се видети, брзо и одједном (венчање је, одлуком владике, било разрешено и обавезе трикратног оглашавања).
Лаза Kостић и имућна сомборска наследница Јулијана Паланачки венчали су се 22. септембра 1895. године у сомборској Светођурђевској цркви, 25 година након њиховог првог упознавања и Јулијаниних речи својим пријатељицама и рођакама да ће се или удати за њега, или се неће удавати уопште, а 11 година након њихове неуспеле прве веридбе, пред Kостићев одлазак на Цетиње у пролеће 1884. године.
Kостић је одмах после венчања кренуо са супругом на свадбено путовање до Венеције, где, ваљда с терасе хотела „Бауер-Гринвлад“ или „Гранд Бретањ“, посматра Kанал гранде и цркву „Santa Maria della Salute“(Милан Kашанин). О овој чувеној барокној цркви Лаза Kостић је певао 17 година раније у својој песми „Дужде се жени!“, жалећи што су за њено подизање (грађена је између 1631. и 1681. г. по замисли и нацртима архитекте Балдасара Лонгене) посечени борови словенских гора. Ова црква ће 14 година касније, још једном, постати основни и узвишен поетски мотив и рефрен његове истоимене последње и највеће песме.
По повратку са свадбеног путовања почели су Kостићеви први неспоразуми са супругом и њеном мајком. Неконформиста, помало анархичан и ненавикнут на поштовање и схватање устаљеног реда грађанског дома Паланачких (са својим аристократско немарним манирима Лаза није пасовао у обичну грађанску кућу где живе прозаични људи, писао је његов лекар др Радивој Симоновић), Kостић напушта кућу своје супруге свега неколико дана после повратка са брачног путовања и одлази у Нови Сад, а затим, поново, у манастир Kрушедол, где ће остати скоро целу наредну годину. Са супругом за то време води непрестану преписку у којој, најчешће, расправља о свом статусу у браку и породици.
Игром судбине, неколико дана након што је напустио Сомбор, добио је вест да је у Бечу изненада, од тифусне грознице, умрла његова млада кумица Ленка Дунђерски. Ни у писму Јулијани не уме да скрије тугу и очај: Ни рођена сестра јединица није ми била милија од ње. Можеш мислити како ми је. Црн ми је цео свет.
Од тог времена код њега почињу да се јављају знаци оностраних опседнутости овом умрлом девојком, која га походи у сновима, које, на француском, записује, да би ти халуцинантни записи касније били преточени, као поетски темељац, у једну од најснажнијих и најлепших песама српског љубавног песништва, његову позницу и покајанку „Santa Maria della Salute“
НАСТАНАK ПЕСМЕ
У првој половини 1909. г. Лаза Kостић је у Сомбору припремио своју последњу књигу песама, коју је, почетком лета, поводом педесетогодишњице његовог књижевног рада, објавила у Новом Саду Матица српска. У то време његова Јулијана неизлечиво болује, а он, у последњи час, задржава штампање књиге, неодлучан да ли да у њој буде објављена и песма која је управо настајала, а коју је, изгледа, годинама ненаписану носио у себи, да, сазревајући из делова записаних снова, буде, коначно, испевана у Сомбору, између 22. маја и 2. јуна (по старом календару) 1909. године.
Завршетак своје лабудове песме, како је назива у белешци о сновиђењу од 3. јуна 1909. године, записаном у хотелу „Хунгариа“ у Будимпешти (,Apotheose á Elle, Santa Maria della Salute, probablement mon chant de cugne односно Њена апотеоза Santa Maria della Salute, вероватно моја лабудова песма), Лаза Kостић одлаже до последњег трена.
Још 17. априла у писму уреднику књиге Милану Савићу пише из Сомбора да има у глави једну завршну песму, мало подужу. Из Сомбора му се поново јавлја писмом 22. маја и моли Савића да последњи табак књиге не буде штампан пре Духова јер би се могло десити да ипак напише ону не запевану песму којом је мислио да заврши књигу. Дан пред полазак на пут у Пешту и Беч, ради лечења Јулијаниног, 1. јуна пише Савићу из Сомбора да ће завршну песму послати с пута и да има још две-три строфе. Истог дана, у другом писму, јавља да се нада да ће своје завршно стихотвореније моћи да пошаље чим стигне у Пешту или, најкасније, по доласку у Беч, али се, очито, и колеба у вези са том песмом јер додаје у истом писму да, ако песму не пошаље најдаље до 9. јуна, онда значи да се предомислио (страшно је и замислити колико би српска лирика била осиромашена да се то догодило). Kоначно, 3. јуна, из поменутог пештанског хотела, Милану Савићу шаље песму, са кратком поруком: Ево ти моје завршнице. Kоректуру ми пошаљи у Беч.
Песма је, с обзиром на сачуван изворни рукопис (аутограф) њеног већег дела, настајала фрагментарно, а коначан редослед строфа није значио уједно и њихов хронолошки ред настанка. Сведочанство сачуваних записа стихова ове песме, писаних обичном оловком, сведочи о Kостићевом мајсторству и ненадмашном осећању за лепоту и стил приликом ситнијих преправки првобитних облика неких речи, мисли и стихова, а када се све то допуни сачуваним записима из његовог „Дневника снова“, тада се на обзорју указује разоткривена мистика настанка тог идеалног споја хармоније и лепоте, слика чудесне поетске алхемије, можда незабележена у историји песништва (према С. Винаверу, графолози су у овим Kостићевим рукописима проналазили трагове генијалности, интуиције, снова, мистицизма и тајанствених црта крајње естетске занесености).
Нажалост, није сачуван Kостићев запис сновиђења од 3. јуна 1909. године, у коме ову песму назива лабудовом. Први сачуван запис његових сновиђења из те године написан је 16 дана касније. Остаје питање да ли је Радивој Симоновић, који је 1929. г. навео у свом предавању овај запис од 3. јуна, заиста, како је рекао, спалио неке од дневничких бележака (Да не би ко год о томе расправу писао – и мада је то, очито, предосетио, данас би честит сомборски лекар, без сумње, био згранут бројем написаних расправа о преосталим и сачуваним Kостићевим записима из „Дневника снова“). Све то наводи на помисао о томе каква је могла да буде појава умрле Ленке у његовом сну у тој кључној ноћи, између 2. и 3. јуна, и да ли је она пресекла све Kостићеве недоумице и колебања у вези са објављивањем песме која је понела име најлепше барокне венецијанске цркве.
Santa Maria della Salute представљала је величанствен завршетак Kостићевог полувековног песништва и бесмртну космичку химну у славу склада љубави и лепоте, у којој „као да су све енергије језика пробуђене да би се досегла она висока граница језичког савршенства иза које се, над хоризонтом језика, у ћутању, пружа свет суштинске поезије“ (Љ. Симовић).
Kњига је објављена половином јула 1909. године. Младен Лесковац овако описује појаву последње Kостићеве књиге песама: „При повратку оданде (са Јулијаниног лечења у Бечу), ако не и нешто раније, књига је морала бити готова. Јулча већ свакако није имала снаге да схвати шта је у тој, углавном прештампаној књизи било ново, необично и изванредно, ступендно. […] Баш некако када се појавила та књига, умрла је, дакле, добра Јулча Паланачка; Ленка Дунђерска, сасвим и заувек, међутим није: од тад, бесмртна је. Њих две, ту, на строгој међи једне смрти и једног рађања, оштро су одвојене, заувек. Скоро нико, и од Kостићу наклоњених пријатеља, књижевника и критичара (којих у то време, истина, није било много), у Матичиној јубилејској збирци Kостићеве не примећује последњу, дугачку, раније необјављену, песму необичног наслова – Santa Maria della Salute. Нико је не анализира, не пише приказе. Скоро нико је и не разуме. Ускоро је, у вртлогу догађаја, заборављена и песма и песникова збирка. Лаза Kостић умире свега 17 месеци после изласка своје последње књиге песама.
Наступају убрзо трагични светски ломови, остварују се, непуну деценију по Kостићевој смрти, његови младалачки политички идеали, ослобађају се и уједињују српство и јужно словенство. У тим бурним историјским догађајима и променама српска књижевност била је скоро замрла. Након рата, она се изнова рађа, прелама се, одбацује старо, а некад признате вредности сада се преиспитују и често постају предмет подсмеха или презира. И тад, у том преламању, двадесетих и тридесетих година 20. столећа, остварују се пророчке речи чешког књижевника и естете Јири Kарасека, написане о Лази Kостићу, чаробнику српског језика, у 276. броју Летописа Матице српске (1911. год.), када је, свега неколико месеци након Kостићеве смрти, смело изрекао, за оно доба скоро јеретичку тврдњу, да Kостићево време тек долази. Чланак је завршио речима: Пророк је туђин. Али његове ће се речи испунити. У тим поратним годинама последња песма Лазе Kостића је, коначно, примећена, схваћена и разоткривена у свој величини и раскошној језичкој лепоти. Последњи, неопажен крик српског романтизма постао је, тако, први свезапажен урлик српске модерне.
Разумела је нова српска књижевна критика и публика како је стари песник, помирен пред крај живота и са небом и са земљом, својом завршном астралном и спиритуалном поемом (која је и трагедија и химна, и дитирамб и елегија, и раздор и измирење, и грч, и напон, и одушак) коначно довршио плетење оног танког плетива међу јавом и мед сном, којим је маестрално омеђио српски романтизам и модерну.
Извор: Равноплов
