Иако је уврежено мишљење да је последња Литургија у Светој Софији служена на дан пада Цариграда 29. маја 1453. године и да по предању никада није завршена, историјски подаци говоре другачије. Храбром акцијом једног војног свештеника и неколицине грчких официра, храм Премудрости Божије је био мјесто евхаристијског сабрања 19. јануара 1919. године. О значају догађаја и храбрости актера свједочи и то да је тада Света Софија била коришћена као место муслиманске молитве.
Главни јунак ове приче је архимандрит Лефтерис Нуфракис (1872–1941) родом из маленог, планинског села на острву Крит. Он је служио је као војни свештеник у Другој грчкој дивизији, са којом је учествовао у Малоазијској кампањи и дошао до капија Анкаре, пре него што су доживели страховит пораз на ријеци Сакарји.
Међутим, догађај који нас интересује десио се на почетку 1919. године, када су двије грчке дивизије кренуле у савезничку мисију у Украјини. Накратко су се зауставили у Константинопољу, граду снова свих Грка, који је био под управом савезничких снага које су однијеле побједу у Првом свјетском рату.
У освит 19. Јануара, група грчких официра коју су чинили: пуковник Францис, мајор Лиароматис, капетан Стаматис и поручник Николас, предвођени неустрашивим критским свештеником, посматрали су са свог брода Град и Свету Софију. Убрзани пулс у њиховим срцима био је једини сведок тајног договора који су сковали претходне ноћи. План који је предложио отац Елефтериос био је отићи у Свету Софији и одслужити Литургију.
Овај план у првом тренутку није наишао на одобрењење присутних официра. Знали су да је подухват готово немогућ, Света Софија је била џамија, имала је сталну стражу, а муслимани су били слободни да долазе да се моле кад год су желели и у сваком тренутку се могло десити да Храм буде испуњен људима. Но, отац Лефтерис је донео одлуку и био је одлучан и истрајан да је спроведе у дјело. Замолио је Константина Лиароматиса да му буде појац, а остали ако не желе, нека остану на броду. Мајор Лиароматис се сагласио, а потом су и остали официри одлучили да крену са њима.
Брод који је превозио дивизију био је усидрен на отвореном мору, у близини луке, па се група одважних мушкараца укрцала на чамац којим је управљао Ромиос по имену Козма. Локални чамџија довезао их је до градског пристаништа и најкраћим путем кроз Град спровео до Свете Софије. Врата Велике Цркве, највеће грађевине хришћанства, била су отворена. Стражар их је упитао на турском језику шта желе, али га је љутити поглед пуковника Франциса оставио немог и укоченог. Грци су прекрстивши се са великом побожношћу ушли у Свету Софију.
Отац Лефтерис је потом веома емотивно прошапутао 8. стих 5. псалма: “Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме.” Свештеник се брзо, без одуговлачења, кретао покушавајући да лоцира мјесто на којем се налазио олтар. Пронашли су два стола, поставивши један на средину уместо Часне трпезе и на њега положили антиминс, који су као и друге богослужбене предмете понели из дивизијске капеле. Други сто су ставили на место жртвеника и на њега положили путир, дискос, звездицу, копље, кашичицу, прекриваче, убрус, просфору и малу боцу вина. Док су официри припремали богослужбене књиге и кадионицу, отац Елефтериос је услед околности ставио на себе само епитрахиљ и дао знак поручнику Николасу да упали свијеће.
Први пут након 466 година у олтару Свете Софије свештеник је ставши испред антиминса изговорио речи: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!”, а на то је мајор Лиароматис одговорио са: “Амин!”.
Литургија је после безмало пет векова поново служена под куполом храма Премудрости Божије. Група Грка се прекрстила са побожношћу и неверицом да се налазе на евхаристијском сабрању у Светој Софији столећима након што је пала у руке муслимана. Чињеница да су савршавали најважније богослужење на једном од најсветијих места православља испуњавала их је усхићеношћу.
Света Литургија је протицала нормално, са светом побожношћу, по вековном богослужбеном поретку. Унутар Свете Софије се поново чуло “Мир свима!”, “Господи помилуј!” и “Јединородни Сине и Речи Божија”, која је написана од стране цара Јустинијана, који је наложио и надгледао изградњу, а потом први ушао у Свету Софију пре освећења 27. децембра 537. године. Након Малог входа отпевали су “Изабраној Војвоткињи”, а потом је Апостол прочитао пуковник Францис. Отац Лефтерис је прочитао празнично Јеванђеље. У олтару је помагао поручник Николас, док је дужност појца обаваљао мајор Лиароматис.
У међувремену, Турци су почели да улазе у Цркву. Изгледа да једноставно нису могли да схвате шта им се догађа пред очима. Отац Елефтериос наставио је Литургију потпуно несметано. Неустрашивост и непоколебљивост свештеника их је још више збуњивала и они су наставили шокирано да посматрају у тишини, још увек неспособни да схвате шта се заправо догађа у Цркви. Након Јеванђеља дошла је на ред Херувимска песма, током које је отац Лефтерис обавио проскомидију. Број Турака је почео да се увећава.
Док је време споро протицало, читава сцена је била тензична, али и незаборавно епска. Када је завршио проскомидију, позвао је Николаса да узме свијећу и иде са њим током Великог входа. Млади поручник је кренуо са упаљеном свећом, а свештеник је загрмео: “Благочестиви и христољубиви род хришћански…!” У тим тренуцима глас о томе шта се догађа у Великој Цркви Христовој се пронео Градом као пожар и многи локални Грци су дошли у Свету Софију. Пратили су Литургију с одушевљењем. Неки од њих нису успевали да задрже сузе, бришући их пре него што Турци виде и пре него што од појединачних капи потече река радосница, коју не би могли зауставити.
Литургија је, у међувремену, дошла до најсветијег дијела – анафоре. Отац Нуфракис рекао је гласом пуним емоција: “Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све”. Официри су клекли, а могао се чути глас мајора Лиароматиса како пева: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.” Убрзо, бескрвна Христова жртва савршена је у Светој Софији након 466 дугих година. Након “Достојно јест”, “Оче наш” и свега осталог по поретку отац Лефтерис брзо је изговорио молитву пре Причешћа и након речи “Са страхом Божијим и вером приступите” сви официри су пришли да приме Крв и Тело Христово, док је Лиароматис запевао: “Благословен који долази у име Господње…”. Света Литургија у Светој Софији је била одслужена. То је био сан десетина генерација православних, а сада је постало реалност.
Међутим, њихов одважни чин на крају је проузроковао неизбежни дипломатски инцидент. Савезници су сви заједно оштро осудили акцију и уложили протесну ноту грчком премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је био приморан да јавно укори оца Лефтериса. Но, Венизелос је касније тајно контактирао храброг грчког свештеника и честитао му на неизмерној храбрости и патриотизму који је показао.
Отац Лефтерис Нуфракис је тиме ипак испунио велику жељу читавог свог народа и васколиког православног света.
Свештеник Марко Јефтић
eparhija-sumadijska
