Ако је 1 Кор 13 знаменита Химна Љубави, Јеврејима 11 је не мање значајна Химна вере. Читање делова овог поглавља је логичан избор будући да се у њему речима осликава читава плејада ликова који су обележили старозаветну историју спасења и које Црква поштује учећи да је потребно следовати њиховом подвигу. Црква, међутим, није пропустила да уочи да последњи стих Јеврејима 11 није и закључни стих целине која почиње првим стихом поглавља. Напротив, порука Јевр 11 даје се заправо у прва четири стиха наредног поглавља. У њима субјекат више нису сведоци из далеке или блиске историје Израила, већ хришћани који тренутно војују борбу коју су сведоци већ извојевали (Јевр 12:1.3 уп. 12:5.7.9.12–13).
Кључна метафора употребљена у Јевр 12:1-3 је преузета из панјелинских атлетских игара, код којих је трка била једно од основних такмичења. Трке су повезиване са митским грчких херојима, међу којима се истиче Херакле. Сликакоју аутор користи била је довољно јасна и могла је да симболизује моралну борбу у коју се улаже максимални напор праћен непрекидним усресређењем на коначни циљ. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. У њему су постојали низови трибина са којих је такмичења посматрала публика.Моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем већ читавом атмосфером стадиона аутор, вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.
Први поглед – поглед око себе
„имајући око себе толики облак сведока“ (Јевр 12:1а)
Аутор Химне, своје читаоце најпре позива да погледају на трибине амфитеатра подсећајући их да на њима не стоје хиљаде пасионираних навијача већ толики облак сведока. Термин облак је употребљен у метафоричном значењу да би се приказао велики број сведока који је већ примио признање од Бога. Значајно је да у библијској терминологији сведок никад није пасиван посматрач, већ онај који сведочи тј. потврђује (примером) неку чињеницу. Оригинални термин је у хришћанској литератури рано почео да се примењује на мученике, као оне који су у свом сведочењу били верни до смрти. Они су тако постали пример нама који сада ступамо на стазу коју су они већ прешли.
Сведоци вере описани у Јевр 11, заиста су величанствени примери који могу да буду надахнуће сваком хришћанском борцу у његовој животној трци. То су били људи који су се, попут свих других, па и нас данас, суочавали са најразличитихијим животним искушењима, на личном, породичном и друштвеном нивоу. Можда се налазимо у искушењу да постанемо малодушни због тога што смо неком у нашој породици учинили неправду, па и страхујемо од његове освете. Охрабрење можемо да пронађемо у Јакову који у борби са Богом постаје Израил, да би затим са сузама замолио опроштај од свог брата Исава. Уколико је, са друге стране, неко у нашој породици био неправедан према нама и немамо снаге да му опростимо, надахнуће за тај чин можемо да пронађемо у величанственом примеру Јосифа. Можда нам се нуди одлична пословна прилика, могућност величанственог друштвеног успона, али под условом да учествујемо у модерном египатском поробљавању мноштва малих, обичних, људи. Етичка и морална дилема је јака, а пример који можемо да следимо је Мојсеј. Можда, са друге стране, припадамо управо тој групи малих, обичних, и неретко обесправљених људи који живе дан за даном, у оскудици и немаштини. Охрабрење можемо да пронађемо у величанственим примерима пророка и свих оних који су живели сличан живот потуцајући се по јамама и пећинама…земљским, следећи пример великих праотаца номада који нису имали сталног станишта, већ су вером гледали у будућност ишчекујући град есхатолошког Царства Божијег. Oни показују природу и могућности вере у сваком покољењу. Као учесници у трци, ми смо позвани да следимо њихов охрабрујући пример.
Пошто је подсетио читаоце на величанствене сведоке вере из библијске историје, аутор Химне их позива на самосагледавање и самопреиспитивање. Он наставља са употребом метафоре античког атлетског такмичења и указује на неопходност припреме за учешће у трци вере. Та припрема подразумева други поглед, поглед у себе.
Други поглед – поглед у себе
„одбацимо од себе свако греме и грех који нас лако саплићу“ (Јевр 12:1б)
Писац Посланице подсећа своје читаоце на уобичајену одећу антике – хаљину и дугачки, тешки, плашт (тогу). Оваква одећа знатно је ограничавала кретање и учесници античких такмичења су морали скинути такву одећу са себе да их она не би ометала у трци. На неизговорено питање читалаца, шта је потребно да ми са себе скинемо? аутор одговара: одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће (Јевр 12:1а). Употреба израза терет је у складу са коришћењем метафоре атлетских игара. У том контексту он је у класичном грчком употребљаван да означи вишак телесне тежине или површинске наслаге на телу које се могу уклонити истрајним и одговарајућим вежбањем. Израз терет је у класичном грчком језику још од времена Демостена употребљаван као метафора за порок, пре свега понос, и овде је то значење потврђено употребом израза грех (уп. Кол 3:5-8), који се можда једноставно повезује са апостасијом као одустајањем од трке.
Писац сугерише да се трка вере може добити уколико јој претходи ваљана и темељна припрема, самопреиспитивање најтананијих дубина сопственог бића, разоткривање најмрачнијих тајни и наизглед најбезазленијих навика, уочавање свега што може да буде спутавајући фактор у трци коју хришћани треба да стрпљивошћу трче (12:1в).
Хришћани су позвани да учествују у трци, и да јој се потпуно посвете. Квалитет који се истиче није брзина него издржљивост и истрајност у вери. Инсистирање на истрајности подразумева удаљеност од циља. Писац, дакле, бодри читаоце у жељи да их удаљеност есхатолошког циља не учини малодушнима у тренутним напорима. Есхатолошки циљ је управо трећа и најзначајнија тачка на коју се упућује поглед читалаца Посланице.
Трећи поглед – поглед испред себе
„гледајући на Исуса,
Начелника и Савршитеља вере“ (Јевр 12:2а)
Слично најугледнијим древним етичарима, писац Посланице илуструје врлину остављајући најснажнији пример за крај. Он захтева потпуно усресређење на Христа, чија се блискост истиче употребом личног имена, Исус. Велико је охрабрење које хришћанин може да добије из примера других, нарочито већ прослављених, учесника трке. Они су, међутим, и сами били људи попут нас који су каткад посустајали у слабостима. Уочавање сопствених слабости, недостататака и мана, неопходна је припрема за трку вере. Потпуна усресређеност на себе и своје грехе, међутим, може да буде самодеструктивни пут у очајање. Управо је очајање оно што аутор Посланице жели да хришћани избегну кад их позива да поглед са својих мана и недостатака подигну ка зачетнику и усавршитељу вере (Јевр 12:2а). Писац Послнице позива своје читаоце не само да гледају на Христа него и да се поуздају на њега, као на оног од кога им долази помоћ. Употребљени су ванредно снажни и сажети изрази који потичу, највероватније, из ранохришћанске христолошке доксологије. Први термин сугерише да је Христос иницијатор борбе и поглавар војника вере. Израз може да се схвати и као пионир, иницијатор, вођа (уп. 2:10). Потоњи израз савршитељ описује Христову космолошку победу над демонским силама (уп. 2:10–15). Узети заједно, изрази недвосмислено сведоче да је писац Посланице у Христу заиста препознавао Алфу и Омегу спасења хришћанске заједнице (уп. Јевр 5:8; 10:5–10) и оног ка коме треба да буде упућен наш поглед. Њега треба да препознамо и у сведоцима вере са трибине – то је смисао и Недеље Православља.
Јован Благојевић
