Истраживачи тврде да су откили још један материјал који је римском бетону давао невероватне способности „самообнављања“.
Прошло је више од две хиљаде година а многи од аквадукта, купатила, амфитеатара, храмова, а у неким случајевима и најобичније римске грађевине и даље постоје широм некадашње територије Царства. Стога није ни чудо да су се многи питали – укључујући и бројне истраживаче – шта је тајна њихове издржљивости.
Бројна истраживања на ову тему су спроведена, а један те исти одговор се константно наметао, у питању је био opus caementicium, тј. римски бетон који је у себи садржао састојке попут вулканског пепела и креча за које се веровало да доприносе његовој исздржљивости. Међутим, најновија студија која се бавила овим питањем је открила да постоји још један тајни састојак који је заслужан за то да Пантеонова купола и даље постоји.
Није у питању само вулкански пепео
Истраживачи су све до сада сматрали да је кључ за издржљивост и снагу римског бетона лежао у употреби вулканског пепела из области Напуљског залива, који је након реакције са калцијум хидроксидом формирао хидраулично једињење слично модерном цементном клинкеру. Али након што је тим истраживача са Масачусетског института за технологију, Универзитета Харвард и разних италијанских и швајцарских лабораторија, истражио методе производње бетона старих Римљана, схватили су да се његова тајна не крије само у пепелу већ и у малим, белим минералним материјама – на први поглед готово неприметним за људско око.
„Од када сам почео да истражујем староримски бетон, његове карактеристике су ме фасцинирале. Ништа слично не налазимо у савременим бетонским формулацијама.“, објашњава Адмир Машић, професор грађевинског и еколошког инжењерства на МИТ-у.
Његово мишљење је да до појаве ових кречњака у бетону није могло доћи случајно, јер је студија показала да су му ови сићушни комади дали до сада непознату способност „самоизлечења“. Другим речима, Римљани су морали да уложе много труда и времена како би оптимизовали рецепт и направе квалитетан финални производ.
Наука у служби археологије
Приликом спровођења свог истраживања, Машић и његов тим су користили технике снимања високе резолуције и хемијског мапирања како би детаљније анализирали римски бетон. Спектроскопско испитивање је открило да су ови елементи морали да настану на екстремним температурама – током процеса употребе живог креча, након чега су настајале крхке наночестице које су доводиле до стварања извора калцијума.
Међутим, испоставило се да је управо овај извор омогућио бетону способност да се регенерише када се „сломи“, што значи да су се пукотине на грађевинама на тај начин саме обнављале пре него што би се рашириле и угрозиле њену стабилност. Да би доказали ову теорију, истраживачи су направили opus caementicium на исти начин на који су то радили градитељи старог Рима, тако што су га загрејали, разбили га и пустили воду кроз пукотине. И, баш како су мислили, за две недеље бетон је почео да се сам регенерише, а вода је престала да тече кроз њега.
„Овај материјал може да реагује са водом, да створи засићени раствор калцијума који може да се рекристалише као калцијум карбонат и брзо попуни пукотину, или да реагује са вулканским пепелом материјалима како би додатно ојачао материјал“, закључује Машић.
Национална географија
