Можда је најкарактеристичнији знак човековог пада, његовог бесплодног истрајавања на индивидуалној моралној самодовољности, то што смо у двадесетом веку извели помирење Јеванђеља са јуридичким схватањем односа Бога и човека.
Тај однос се посматра као пословни договор са људским постигнућима с једне сране и божанском накнадом која се заузврат дарује.
Користимо сваку могућност и сваки трик у својим настојањима да задржимо јако вино Јеванђеља у старим мешинама наше конвенционалне утилитарне етике.
Скорашње критичко издање Библије нас извештава да у многим рукописима недостаје одломак Јн 8, 3-11. То је она сцена када фарисеји доводе Христу «жену ухваћену у прељуби».
У сваком времену, религиозна свест није могла да прихвати да је Христос могао да избави ову жену која није показала никакав спољашњи знак покајања, да је није осудио.
Он је био суочен са чистим почињењем греха и то најснажније утврђеним у религиозној и друштвеној етици – са грехом који је Закон Мојсијев кажњавао смрћу.
Он није изрекао оптужбу, него је разоружао и посрамио оне који су оптужили грешницу подсећајући их на универзалност људског неуспеха и греха.
Уместо да користи конвенционалне стандарде како би одмерио индивидуални неуспех и пад, Он је нагласио потребу свих људи да се окрену благодати Божијој: «Онај ко је међу вама без греха, нека се први баци каменом на њу».
Етика Јеванђеља има за свој циљ преображај живота, а не само промену у спољашњем понашању или кажњавање понашања које ремети друштвену хармонију: «Морате се родити изнова», каже Христос Никодиму (Јн 3, 7). «Ако се ко не роди одозго,, не може видети Царства Божијега – Ако се ко не роди водом и Духом» (Јн 3, 3-5).
Поновно рођење човека захтева да прво кроз крштење треба да умре као индивидуа и да тако уђе у нови живот, у нови начин постојања у коме је живот остварен као заједница у љубави и односа.
Тако, када човек узима храну у сагласности са црквеним канонима поста и слављења, храна више нема значење индивиудалног опстајања, већ постаје начин учествовања у заједничком искуству коришћења онога што је добро.
Време се преображава у динамички круг учествовања у заједници светих, у свакодневном слављењу њихових победа и у догађајима спасења који се на празнике прослављају.
Простор губи своју димензију и постаје непосредност «личног односа јединство живих и упокојених грешника и светих неподељиво јединство» без почетка и краја, неизмерљиво и несамерљиво.
Брак је ослобођен онтолошке неопходности билошког ланца рађања и преображен у слику Цркве, остварење тројичног начина постојања.
У раду, у политичком животу и свакодневним сусретима са људима мењају се односи међу људима: коегзистенцијa се преображава у братство заједнице, тајно и у тишини остављајући мртву груду света.
Преображај живота се не може лако укалупити у моралистички образац.
То је динамизам живота који даје основу нашој нади, јер постоји напоредо са природним поdстицајима који стреме егзистенцијалном неуспеху.
То је непрекидно испробавање слободе пошто љубав може да буде остварена само као слобода.
Због тога, «нови живот» Јеванђеља захтева са наше стране непрекидно покајање и стално одбацивање индивидуалне самодовољности заједно са следовањем и саделавањем благодати..
Религиозна свест необновљеног човека увек инсистира на схватању покајања као препознавања индивидуалне кривице.
Наглашавање индивидуалне кривице је, пак, просто знак сујете и повређеног поноса, као што каже Св.. Јован Лествичник.
Искуство одвојености од Бога, туговање због привременог или трајнијег губљења Његове наклоности, укус смрти коме лишавање божанског живота коначно води – то је почетак покајања.
Уколико грех схватимо једноставно као индивидуалну кривицу и прегрешење одвајамо га од његове егзистенцијалне основе.
Окрећемо га ка конвенционалном законском поимању и психолошком комплексу одакле нема бега.
У том случају, врлина је само индивидуално постигнуће држања закона и верност моралном пропису – постигнуће које задовољава савест и тиме искључује потребу савести за Божијом благодаћу изолујући човека у самодовољности која доноси смрт..
Било да је одабран пут греха или врлине, у сваком случају, опет је индивиуда та која постаје апослутна, овај пут као морална јединка и она гради природне индивидуалне односе у људској коегзистенцији који на тај начин бивају до краја у себи оснажени.
Историја пада се наставља чак и у структури моралног и религиозног живота.
Заиста, структуре морала и религије су успешније од било ког другог аспекта живота у камуфлирању и прикривању стварности пада стварне пропадљивости човека.
Узимајући друштвену корисност као оквир грех се, углавном, одређује као објективни преступ врлина, махом као неопходни и корисни индивидуални квалитет коначно тако затварајући пут покајању.
Тако видимо да се оштар језик Јеванђеља односи управо на религиозне људе и њихове ригидне обрасце.
ИЗВОР: Христо јанарас, Слобода морлаа, Крагујевац, 2007.
