Витсаида је место које је нестало.
Убрзо после дешавања описаних у Еванђељу, Витсаиди се губи сваки траг.
Место коме говоримо је једно од оних места која се најчешће спомиње у Новом завету, одмах после Јерусалима и Капернаума. Ово рибарско насеље на Галилејском језеру просто је нестало са историјске позорнице. Ранохришћански ходочасници су трагали за овом локацијом, али нису имали одредницу на основу које би је нашли.
Данас постоје три различите локације у северној Галилеји које се предлажу као могућа места на којима се налазила древна Витсаида. Срећом, ми још једном можемо да преиспитамо изваштеје о Витсаиди. И не само у потрази за насељем из Христовог времена, већ у откривању богате историје која сеже све до времена цара Давида.
Кључ за идентификовање древне Витсаиде је схватање да се насеље није налазило на самој обали Галилејског језера, већ миљу и по северно од ње, ако рибарско село може да буде толико удаљено од воде. Одговор на ову загонетку је важан део наше приче. Али кренимо редом…
У 10. в. пре Хр, Витсаида је била срце мале краљевине Гесур. Гесур се по први пут спомиње у историји као град-држава и то у ел-Амарна писмима, односно архиви таблица исписаних клинастим писмом, а пронађених у Tell el-Amarna у Египту. Ове таблице представљају део дипломатске преписке између два фараона, односно између фараона Екхатона (познатог и као Аменхотеп IV, 1352–1338. пре Хр.) и његовог оца Аменхотепа III (1390–1352.пре Хр). Она сведочи да су владари ове мале краљевине у Палестини, а вероватно и других сличних краљевиа у области, били под влашћу Египта.
Вековима касније, у 10.в. пре Хр. Витсаида се јавља као савезнички град цара Давида и његове династије (до тог времена Витсаида је већ апсорбовала значајан део јеврејских културних утицаја). Наше ископавање је открило импресивни град који нас враћа унатраг кроз време све до доба када је Витсаида била престоница Гесура. У 9.в. пре Хр. Гесур је постао део арамејско-дамашчанске краљевине, да би га век касније прогутала моћнија асирска империја.
У Бибији се рефлектује војна снага Гесураца. У ИНав 13:13 читамо: „Али Гесуреја и Махатеја не изагнаше синови Израилови, него Гесуреји и Махатеји осташе међу Израилом до данас.“
У Библији су именима споменута два Гесуритска краља Амијудов (или Ами-Хур) и његов син Талмај (2Сам 13:37). Давид је био у брачној вези са ћерком гесурског краља Талмаја, Махом (2Сам 3:3). Овај брак је вероватно био начин да се запечати савез између Гесура и Давидове краљевине. Приликом склапања савезничких бракова уобичајено је било да јачи владар своју кћер даје слабијем савезнику. Уколико је то и овде случај, то би значило да је у датом тренутку Гесур био јача краљевина.
Приликом склапања владарских бракова, краљица је у нови дом одлазила са краљевском пратњом дворјана, архитектама и зидарима који су пројектовали и градили њену палату. Маха је можда у Хеврон (прву Давидову престоницу), а затим и у Јерусалим увела архитектонска предања Гесура, па чак и уопштено Арам-Дамаска.
Маха је била мајка Давидоводог сина Авесалома, бујног младића који је убио свог полубрата Амнома (како би се осветио за силовање сестре). По убиству, Авесалом је уточиште пронашао у родном граду своје мајке, Гесуру (2Сам 13). После три године он се вратио у Јерусалим да би у наредном периоду припремао побуну против свог оца. Иако су побуњеници у почетку имали успеха, побуна је скршена, а Авесалом је убијен од Давидовог војводе Јоава (2Сам 14–18).
Авесалом је имао кћер која је носила име своје баке Махе. Она је била удата за Ровоама, Соломоновог сина, под чијом је владавином дошло до распада уједињеног царства Давида и Соломана, на Северно (Израилско) и Јужно (Јудејско). Библија сведочи да је Ровоам волео Маху више од свих жена својих и иноча својих ( Дн 11:21 ). Да ли је, међутим, ово била невина романса? Библија, такође, говори да је рат између Јеровоама, цара Израилског царства и Ровоама, јудејског цара, трајао током читавог њиховог живота (1Цар 15:6 ). Mаха је била много више од предмета Ровоамове љубави – за Јудеју она је била значајна веза са снажном арамејском краљевином на северу.
У Новом завету, Витсаида игра чак значајнију улогу. Неки од кључних догађаја Исусове службе у Галилеји десили су се у Витсаиди или њеној близини. Еванђеље по Луки смешта чудесно храњење пет хиљада људи у Витсаиду (Лк 9:12–17). Према Марковом еванђељу, Исус је слепог излечио у Витсаиди (Мк 8:22–25 ). Марко, осим тога, једно од најчувенијих Христових чуда – ходање по води – повезује са околином Витсаиде (Мк 6:45–51).
Јованово Еванђеље о Витсади говори као о месту живота неколико Христових ученика: Филипа, Андреја и Петра (Јн 1:44). Витсаида је, међутим, споменута међу градовима због чијих непокајаних становника Христос изриче знаменита „тешко-пророштва“: „Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајли. Али вама кажем: Тиру и Сидону лакшеће бити у дан суда него вама. И ти Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи“ (Мт 11:20-23).
Са историјског становишта, Витсаида је заиста доживела тешку судбину, нестала је на седамнаест векова. Када је амерички пастор, Едвард Робинсон, истраживао давне 1838. год. Свету Земљу, његов водич није имао ништа да му покаже на подручју које се простирало северно од Галилејског језера. Па ипак, на тој северној обали он се попео на највишу хумку коју је могао да види. Како хумка није имала име, он ју је назвао једноставно et-Tell (Хумка). Она се налазила на око једне и по миље од обале, и он ју је означио као могуће место Витсаиде. Пола века касније, немачки научник Готлиеб Шумахер (Gottlieb Schumacher) указао је на кључни проблем у оваквој идентификацији: како је село, које је у Новом завету јасно приказано као рибарско, могло да се налази тако далеко од воде? Он је навео да сматра да су локације el-Araj и Mesadiyye бољи кандидати за библијску Витсаиду управо зато што се налазе ближе обали.
Да ствар буде додатно збуњујућа, et-Tell се налази источно од Јордана, смештена у области Голана. За разлику од тога, Јованово еванђеље Витсаиду повезује са Галилејом (Јн 12:21), која се простире западно од Јордана. Покушавајући да реши овај проблем Баргил Пикснер (Bargil Pixner), стручњак за историју раног хришћанства, указивао је да је река Јордан мењала свој ток током времена. Дакле, Витсаида је могла у једном периоду да се налази у Галилеји, да би се потом нашла у голанској области.
Иако је било много нејасноћа и неизвесности, Библијско ахеолошко друштво је започело ископавање локације et-Tell 1987. год. Главни истраживачи били су Аврав (Arav) и Фреунд (Freund), али се нарочито значајним показало то што је у ископавањима учествовао и стручњак за геолошку експертизу Џек Шродер (Jack Shroder), данас саистраживач на ископавањима и коаутор овог чланака. Он је од сарадника упознат са тзв. Витсаида дилемом – претпоставком да је et-Tell древна Витсаида, али да се налази превише далеко од обале језера. Само један поглед на геолошке карте Џеку је био довољан за формулисање хипотезе која је могла да буде евентуално разрешење загонетке: данашња линија обале није неизоставно линија обале из античког времена.
Прво et-Tell је позициониран на једном од делова света који је начешће мењао линије обала и речних токова. Овде су се често јављали геолошки раседи, а обална линија и речни ток се прилагођавао променама на површини земље. Друго, ниво језера се мењао током времена, и у складу са тим обалне линије језера су се мењале, обично у опадању будућида је прилив воде у језеру постајао мањи од отицања воде из њега. Треће, река, укључујући и северне огранке Јордана, изградила је делте: речни рукавци су носили муљ низводно таложећи га на речним устима (река Мисиссипи је пример такве појаве у САД). Као резултат, јасно је да су велики лучки градови лежали даље у унутрашњости, нама се чини, али да је та њихова позиција у древности била значајно ближа води.
Геолошко истраживање које је Џек спровео доказало је почетну хипотезу: на подручју у близини et-Tell пронађена су језера глине која је садржала љускарске микроорганизме. У давнини, Витсаида је заиста била одмах до воде. Даљим истраживањем потврђено је да је осим глине присутан у терасасто рапоређен шљунак. Истраживања Carbon 14 помогла су да се ови налази датирају у време између 68. и 375.год. хр. ере. Потврђено је, дакле, постојање балзатних стена, шљунка, земље и предмета који су употребљавани у равници око et-Tell локације, а који су коришћени и за усецање Витсаиде у саму обалу језера.
Извор: Biblical Archeology Society
