У НАЈКРИТИЧНИЈИМ тренуцима Првог светског рата, у децембру 1914, Српска народна скупштина усвојила је Нишку декларацију у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима.

Русија, Енглеска и Француска нису прихватиле Декларацију, нити уважавале амбициозне замисли српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина – Југославија.

У царској Русији, која је била највернији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи који су делиле озбиљне конфесионалне разлике. Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, енергично се супротстављао стварању државе у којој би заједнички живели православци и католици. Сазонов је истицао да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде снажна и територијално увећана држава која ће имати широк излаз на Јадранско море, јер је поднела највеће жртве и учинила највеће услуге савезницима.

ХРВАТСКИ новинар, политичар и члан Југословенског одбора у Лондону – Фране Супило у то време се налазио у Русији, где је, како је говорио, наишао на „чврст православни бедем“. Покушао је да убеди кнеза Јусупова, једног од најутицајнијих представника руске аристократске елите, да пет милиона Хрвата и Словенаца жели да се уједини са Србима. Од њега је добио следећи одговор: „Сва је несрећа у томе што су тих ваших пет милиона – католици. Да су православни, како би све то друкчије ишло. Ви слушате папу, дакле главара изван државе.“ Супило је успео да дође и до Сазонова, који му је отворено изнео разлоге због којих не уважава идеју уједињења „једног народа са три имена“. Видно разочаран, хрватски политичар је из Петрограда упутио 11. априла 1915. године телеграм Николи Пашићу у којем је рекао да му је Сазонов изразио „сумњу у успех наших заједничких идеала, те је категорички нагласио да ће Србија добити лепу одштету и доћи на море, али да је наш југословенски програм неостварив“. Према Супилову мишљењу, „Сазонов не жели то уједињење због верских разлика између Срба, Хрвата и Словенаца“.

ВРАТИВШИ се из Русије, без „видних резултата“, Супило је на састанку Југословенског одбора, који је одржан 24. јуна 1915. године у Лондону, обавестио присутне да се „руска влада противи уједињењу католичких Хрвата и Словенаца с православним Србима“.

Словеначки и хрватски политичари су били огорчени на Сазонова и друге руске истакнуте личности, не само због тога што су се ови противили уједињењу „једног троименог народа“, него и зато што се Русија залагала да Србија после рата добије Босну и Херцеговину, Славонију, Срем и Бачку, као и велики део јадранске обале са Сплитом и Дубровником… Али, настојање већине руских политичара да се Србија територијално прошири и изађе на Јадранско море, као и њихово противљење стварању југословенске државе, постало је бесциљно оног тренутка када је у Русији избила револуција. Нова совјетска власт имала је другачије погледе на међународну ситуацију, па и на прилике на Балкану. Неки историчари због тога сматрају да је пропаст руске царевине била фатална за Србију и српски народ.

ЗВАНИЧНА политика британске владе до пред сам крај Првог светског рата била је усмерена ка томе да се сачува Аустроугарска, што је искључивало могућност рађања нове државне творевине на Балкану. Међу малобројним заговорницима „југословенске идеје“ били су Вилијам Ситон-Вотсон и Викем Стид. Ситон-Вотсон (1879-1951) био је угледни енглески историчар, који је добро познавао прилике на Балкану, док је Стид (1871-1956) уживао углед једног од најбољих британских новинара, који је једно време био уредник спољнополитичке рубрике а касније и главни и одговорни уредник утицајног лондонског листа „Тајмс“. Многи домаћи и страни историчари су давали велики значај улози Вилијама Ситон-Вотсона и Викема Стида у стварању Југославије, што је у основи тачно, али су избегавали да кажу да су се они залагали за југословенско уједињење по мери енглеских интереса, према којима је у новој заједници требало дати предност „западним католичким Хрватима“ у односу на „источне православне Србе“.

ТРГОВАЧКИ ПРИСТУП ЕНГЛЕЗА

ИСТОРИЧАР и академик Драгољуб Живојиновић сматрао је да је меморандум енглеског министра иностраних послова Едварда Греја, по свом обиму и политичким импликацијама, представљао корак далекосежан по значају и последицама: „Пре свега, он је потпуније него дотада представљао британску концепцију и истовремено давао подршку идеји Велике Србије. Предлог је предвиђао уједињење са Србијом свих оних крајева Аустроугарске у којима је српски етнички живаљ сачињавао већину или бар одређени проценат становништва. Греј се залагао да Србија треба да добије економски (трговачки) приступ на море.“

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име