Поставимо себи питање: „А шта ће лично мени рећи Господ када ме буде видео – познајем те или не познајем те?“ Господ је обећао да ће то рећи ( не само „обичним верницима“, већ и свештеницима и епископима!) – „не познајем вас“. Ми ћемо му одговорити „Али, Господе, зар нисмо толико много учини за Тебе?“ “ Не познајем вас, зато што не видим да сте се опасали убрусом којим сам убрисао ноге Својим ученицима на Тајној вечери! Да, ви сте беспрекорни, савршени, неговани, испеглани. Ви мислите сте достојанствени, чисти и исправни, а у ствари сте лицемери, лажни“.
Како да покажеш љубав према другима када си „чист“? Како да помогнеш паломе, а да се не упрљаш заједно с њим? Како, ако не клекнеш да би опрао његове ноге, које су прљаве и нечисте? Како, ако се не смириш пред њим?
За љубав је неопходна лична жртва. Неопходан је дуготрпељиви труд. Неопходно је одрећи се свог егоизма, презрети себе, смирити се до праха. Неопходно је бити неприметан седети у зачељу, у последњим редовима, бити на маргини. Али, ми само то нећемо! Ми хоћемо да будемо у средишту црквенога живота, да седимо у чело стола да имамо славу, углед, статус, да нам указују почасти… А какав је Христов став био према таквим жељама?
Хајде да се покајемо, да доживимо највеће чудо – да на делу остваримо оно што нам је открио и заповедио Господ о нашем животу, души, телу, свакодневници.
Из књиге – Живот у свету без Христа