Покајање је жалост спојена са надом, Покајање је бол душе, болни трепет нашег срца због тога и то дубински осећамо ко смо и какви смо заиста. Покајање је неспокој због нашег јадног духовног стања, због рђавштина које смо учинили, било да се ради о малим или великим преступима. „Нека не прође ниједан дан твога живота“ – рекао ми један Светогорац – „а да увече, пре него што легнеш у постељу, не кажеш Богу: Господе, опрости ми моје грехе које чиним сваки дан и које сам учинио данас!“
Никада то не заборављај. Не заборављај да си грешан и несавршен, да си учинио много грешака за које знаш да су грешке. А за неке ни не знаш да су грешке, јер обитаваш у тами духовнога незнања. То су грешке и греси, којих можда ниси ни био свестан, али који су изашли из твоје душе, у виду атмосфере коју си саздао око себе, у виду твог израз лица, којим си ожалостио некога, у виду речи које си изговорио а да ниси имао појма како су оне утицале на другога.
Учинио си много греха, малих и великих. Сваке вечери пре него што легнеш да спаваш, исповеди пред Богом своју грешност и не сматрај се безгрешним, не осећај се важним и значајним, не сматрај да ти нико ништа не може, да си „посебан“ Не! Човек си, а то значи да си немоћно биће. Ти си, у исти мах, и узвишено боголико створење у васиони, дело руку Божијих. У човеку, у његовој души, у његовом срцу присутна је сва васиона. Тај микрокосмос је и велик, а истовремено и веома мален, немоћан и безначајан. Покајање нам помаже да то схватимо, што и јесте главно дело, плод покајања.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
