Писмо Лавсу, написано руком епископа Паладија

Паладије, рођен је у Галатији. Током неколико Година путује по разним областима Египта, а затим је отишао у Палестину. Након тога долази у Витанију, где је рукоположен за епископа Хеленопоља. Био је пријатељ са светим Јованом Златоустим, кога је штитио од напада, те је због тога и сам био принуђен да се скрива једанаест месеци у једној усамљеној келији пред прогонитељима. Након тога одлази у Рим. Пе­риод Паладијевих путовања, како можемо видети из садржине самог дела, односи се на време од 388. до 404. године.

У току својих путовања, Паладије веома пажљиво прикупља сведо­чанства о животу блажених мушкараца и жена, а сабрана сведочанства је записао ради побуђивања ревности код оних који желе да следују за светим Оцима ради задобијања Царства небеског.

“ Похваљујем твоју жељу и заиста заслужујеш да ово своје писмо започнем са похвалом. Јер док сви трче за сујетним стварима, од којих уистину немају никакве користи, ти сабираш књиге и желиш да учиш. Једино сведржитељу Господу Богу није потребно учити се, јер је Он самобитан, и другога пре Њега не беше, а свим осталим створеним бићима потребно је да уче, јер су ство­рена и саздана. Први анђеоски чинови имају за учитеља свевишњу Тројицу; други се пак уче од првих, а трећи од других, и тако редом, све до последњих Они који су саврешенији у знању и у добродетељи, они то знање предају онима који су мање упућени у то знање. А они, који мисле да им нису потребни учитељи, они пате од болести незнања, које је мати за гордост, и стога се не покоравају онима који из љубави желе да их уче. Таквим људима на путу погибељи претходе демони који су управо због гордости отпали од небеског живота, и лете по ваздуху, јер и они одбацише небеске учитеље. Али, учење се не састоји само у речима и дефиницијама, јер такво учење (знање) имају и најгори људи, него у похвалним особинама карактера: добродушност, неустрашивост, негневљивост, смелост, која и речи чини пламеном огњеним. Када не би било тако, зар би Учитељ рекао својим ученицима: „Научите се од мене, jep ja сам кротак и смирен срцем“ (Мт. 11,29). Господ своје апостоле није учио красноречивошћу, него благом нарави, и никога није изобличио осим оних који мрзе учење и учитеље. Зато душа која следује за Христом треба или сама да изучи оно што не зна, или да друге научи ономе шта је научила. Уколико она не чини ни једно ни друго, онда она болује од не­разумности. Почетак отпадништва је засићење учењем и презирање учења онога за чим свагда чезне богољубива душа. Опрости, и буди здрав; а што је најважније, нека ти Бог подари познање Христово.“

Из књиге – Лавсаик