„Анђелија, жено моја,
ево у освит дана, по Митровдану, док се око ватре Јанко Остојин и ја грејемо, пишем ове редове да их деци нашој прочиташ, за случај да се ја из овог војевања жив и здраве памети не вратим.
Слова су ми, можда, нечитка, али руке су промрзле, а и светлост коју пламен ватре прави је слабашан, те и слабо видим док ове редове пишем.
Драга децо, морам вам рећи да ми много недостајете и желим да вас ово писмо нађе у добром здрављу и расположењу. И нека вам Господ Бог наш да да разумете један другога, општу ситуацију у којој се нађосмо и ми, и ви, читав наш народ српски.
Ту сам са нашим сељанима тренутно распоређен уз Мораву, а где ћу даље са својима – још не знам. Рат је, децо, опака, ђавоља измишљотина, пун напетости, одважности, страха, јунаштва, кукавичлука, мржње, освете, избеглица, рањеника и ко зна ког још јада. Али, своја груда се чувати мора. Јер, ако ми на њој не останемо, па макар и крв своју пролили, ко зна која ће рђа доћи на наше огњиште. То је Божја промисао. Обрће нам се све у животу, оно што нам је било добро бива горе, и обрнуто.
Човек не треба заборави да је човек и да је створен по лику Божјем.
И зато никада не клоните духом. Да се дижете и када вам опанак у блато сеоског пута западне и падне. Молитвама, уз Божју помоћ, савладајте слабост, скривене жеље, лоше навике. Не падајте ни пред ким, осим пред Бога, на колена. И не будите сужњи, образ не каљајте. Нека буде чист и румен и за вашу лозу коју настављате.
Зато, децо, нека вам је на првом месту Бог. Шта год почели радити – увек се Богу помолите. Молитвом од срца. И, не распињите Га у свом срцу лошим радњама својим.
Чините и делајте онако како вас ја спочитавах свих ових година док у рат не кренух.
Сине Петре, као најстарији, нађи се при руци у пословима око куће мајци, а ти, ћери Маро, помози јој око бриге за малога Јову. А ја, децо, са вером у Бога и отаџбину, колико ујутру крећем са мојим саборцима, кажу, пут Смедерева. Да браћи дунавској помогнемо и Аустроугаре вратимо преко Дунава“.
И вратише их, предвођени мајором који је 1912. и 1913. водио један од четири батаљона Гвозденог пука. Вратише их – иако је непријатеља трипут више било.
Бог душе да им прости, свима.
Сами..гладни у опустелој земљи, све што знају је рат. И да је у том рату, неки јунак, неки непознати тата којег нема већ четири године.
Али можда ће данас доћи….
Ова фотографија је снимљена 1918 године у Београду, на дочеку ратника са Солунског фронта.
У великим опанцима, сигурно гладни, а опет осмех на лицу..јер чекају јунака, тату. Чак ми се чини да дечак држи татину слику..можда да би му препознао лик…
Будимо достојни и поносни.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име