У давна времена, источни деспоти, посебно у Персији, имали су два страшна, одвратна облика казне.
Једна је био да леш који се распадао вежу за кажњеног, и руке му чврсто омотају око врата. Потонуле очи мртваца непрестано су гледале у његове очи, а он је увек осећао смрад тела које се распада; ишао је са овим страшним теретом на својим плећима; седео са лешом; није могао да заспи, а да не осети њен страшни загрљај.
Друга казна је била да се осуђени стави наг на даску са рукама и ногама чврсто везаним за њу; затим би му ставили пацова на стомак, покрили га глиненим лонцем, а на лонац се ставило врело гвожђе. Лонац би се загрејао, а пацов би почео да дахће од жеђи и не проналазећи излаз, изгризао би стомак кажњеног човека, пењао му се у унутрашњост и изазивао страшне болове.
Пријатељи моји, у наше доба културе и цивилизације, у ово доба великих открића, сачуване су обе казне.
Многи од нас носе на леђима страшни леш, овог мртвог човека нашег времена — безбожништво.
То је и тај пацов који нам гризе унутрашњост; а људи иду са овим страшним теретима, јер страшни џелат — Ђаво — спрема казну за њих.
О, какво одвратно, неподношљиво ужасно мучење!
Кад бисте, пријатељи моји, отишли на гробље и сви они који су тамо сахрањени устали из гробова и окружили вас и лутали као бледе сенке око вас, зар вам срце не би задрхтало?
Зар не бисте желели да побегнете од овог призора?
Али ми често ходамо међу живим мртвацима.
Нису ли неверници мртви?
Али морамо погледати у њихове душе — нису ли и оне мртве?
Не односе ли се на нас речи Откровења Светог Јована Богослова: „Ви мислите да сте богати, а ја вам кажем да сте сиромашни, бедни и мртви“ (уп. Откр. 3, 17)?
Тако нам се понекад чини да смо живи, а заправо су наше душе мртве од греха, јер грех убија дух Божији у нама.
Зато сви морамо да вапимо: „Васкрсли Христе, васкрсни душе наше!“
Свети апостол Павле у посланици Галатима каже: Али не дај Боже да се хвалим осим Крстом Господа нашег Исуса Христа, којим је мени свет распет, а ја свету (Гал. 6, 14).
Сваки хришћанин мора бити разапет свету, бити разапет на крсту.
И он има ексере — четири ексера, којима је прикован на крст; ту је и копље којим му је срце прободено.
Какав крст има хришћанин?
Тај се крст зове одрицање од света.
Свет се мора одбацити — не свет у коме сија јарко сунце, ни онај у коме цвета лепо цвеће — не, кроз овај свет можемо само спознати и славити Творца.
Морамо се удаљити од онога света који апостол Јован назива светом прељубничким и грешним (Мк. 8, 38).
Овај свет се креће на пакленим колима од три точка, о којима говори и свети Апостол.
Ти точкови су пожуда тела, пожуда очију и гордост живота (1. Јн. 2,16).
Са та три точка, кочија света креће директно у понор пакла, у царство Сатане.
Први точак је пожуда тела: они који живе у нечистоти, који раскину брачне везе (а то се у наше време често дешава, на нашу велику жалост), који су обећали да ће сачувати невиност, а затим је нарушили су они које носи први точак ове страшне кочије.
Други точак је пожуда очију.
То је када грешимо очима својим, када очима нарушавамо чистоту душе.
На пример, када се дивимо лепоти другог, не славећи Бога, него наслађујући себе нечистим помислима и жељама.
Пожудом очију сматрају се и сви призори који делују на страсну страну душе.
На вратима позоришта треба да стоји натпис: „Пожуда очију“. Када се дивимо плесу, идемо за овим точком.
Гордост живљења је када човек жели све сам, све по своме, а нервира се када други приговарају: „Зашто ме не послушају? Да ли ја грешим? То је немогуће!”
Често, врло често се хватамо за овај трећи точак.
То је кочија која вози прељубнички и грешни свет. А када човек крене путем одрицања од света, ова паклена кола ће му свакако изаћи у сусрет, да га искушају, да га приморају да иде за њима; пресећи ће му пут да га зауставе.
Кочија иду у једном правцу, а човек који се одрекао света у другом.
И сваки хришћанин мора нужно бити разапет на крсту одрицања од света; не одричу се света само монаси, него сви који носе име хришћанско, јер не могу да воле свет, нити оне који су од света.
Хришћани такође имају четири ексера који их прикивају на крст.
Први је самоодрицање.
Тај ексер буши десну руку, јер управо наша десна рука углавном ствара и ради.
Она је слика активног принципа и прикована је ексером самоодрицања.
Шта значи одрећи се себе?
Да не обраћамо пажњу, да не придајемо значај себи; ако те грде — немој се нервирати; ако те хвале — немој се радовати.
Као да говоре о неком другом.
Други ексер је стрпљење, које закуцава леву руку, јер се лева рука сматра симболом злог настројења и протеста.
Десна нога хришћанина је прикована на крст ексером молитвеног бдења, истрајности у молитви.
Молите се без престанка, каже реч Божија (1. Сол. 5,17).
Неопходно је да и када тело спава, када се одмара, душа буде будна, моли се.
Четврти ексер, који пробија леву ногу хришћанина, је дело молитве.
Није тачно рећи да је молитва лака, да је молитва радост.
Не.
Молитва је труд.
Свети Оци кажу да када се човек моли лако, са радошћу, не моли се он сам, него се са њим моли анђео Божији, и то је добро за њега.
Кад молитва не иде добро, кад си уморан и хоћеш да спаваш, кад нећеш да се молиш, али се свеједно молиш, тада је твоја молитва Богу драга, јер се и сам молиш, трудећи се за Бога и Он види овај труд и радује се твом труду, овом раду за Њега.
Многи кажу: „Нисам се молио јутрос. Нисам био расположен.”
Тако би могао говорити само незрео хришћанин.
Кад ниси расположен, иди у цркву и стани на молитву, да ти ноге буду као приковане за крст. Разапет човек не може нигде, па нека вам ноге буду приковане стајањем у молитви и молитвеном труду.
Увек постоји круна од трња која почива на глави хришћанина – то су наше мисли.
Хришћанину се непрестано намећу; болно нас боду, као трн.
Човек стоји на молитви, а мисли му извиру и узнемирују га у храму; и пре Животворног путира, ове мисли нас муче, и често су страшне; плаше човека и он их мора ишчупати из корена.
Ово је болно.
Копље које боде срце хришћанина је љубав према Христу.
Ко има ову љубав, увек пред собом види Најслађег Господа; ко има ову љубав увек чује у души својој: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“.
Такав човек нема времена да размишља о свету, о овоземаљском — његов ум је увек заокупљен ликом свог Спаситеља; он нема времена да осуђује друге, да анализира њихове поступке — он суди само себи да не увреди свог вољеног Господа.
Такву љубав имао је свети Игњатије Богоносац.
Он је узвикнуо: „О, љубави моја…”
Молим се Богу да се нико од вас не попне на кола света, да вас ни један точак не дотакне; да увек будете приковани на крст, носећи ране Спаситељеве.
Господе Исусе Христе, молимо Те, дај нам да будемо сараспети и сахрањени са Тобом, да са Тобом васкрснемо у живот вечни…
Наша душа може да умре и постане храна за црвима.
Црви који муче наше душе су наше страсти и греси; бескрајно је много ових црва у нашим душама, јер имамо много, много грехова – и речју, и делом, и мишљу – грешимо на све ове начине.
Као што каже псалмиста: Безакоња моја пређоше преко главе моје (Пс. 37,5) — колико имамо грехова!
Свети Серафим (Звездински) из Дмитрова
orthochristian.com
Превела редакција Чудо
